Category Archives: INTERVJUI

Intervjui i citati sa slikama.

INTERVJU U DAN-u “Mogu da pišem bilo kada, ali nikada praznog stomaka”

Preuzeto sa: dan online

Suština marketinške strategije je da minimalnim ulaganjem i nekonvencionalnim metodama ostvariš maksimalan učinak. Kad to postigneš, onda ćeš lako raditi marketing sa velikim budžetom. Mali budžet nas tjera da isključimo džep, a uključimo mozak. I to je ono što radim nekoliko godina veoma uspješno.

Na­kon dva ro­ma­na i zbir­ke po­e­zi­je, knji­žev­ni­ca Ana Ber­ba­kov se ogla­si­la no­vim ro­ma­nom. Ri­ječ je o dje­lu ,,Ka­si­pe­ji­na kle­tva”. Knji­ga je pred­sta­vlje­na na ok­to­bar­skom Saj­mu knji­ga u Be­o­gra­du, gdje je pri­vu­kla zna­čaj­nu pa­žnju či­ta­lač­ke jav­no­sti. Pre­ma ri­je­či­ma na­še sa­go­vor­ni­ce, knji­ga je na­sta­la kao pro­dukt sna ko­ji se de­sio kra­jem 2016. go­di­ne.
– Mo­že se re­ći da je pod­svi­jest uči­ni­la svo­je i da je sno­vi­đe­nje po­sta­lo ja­sno­vi­dost u ko­me su se pri­ka­za­le ko­ri­ce i na­slov knji­ge. San je bio to­li­ko vje­ran da je osje­ćaj bio ra­van do­ži­vlja­ju stvar­no­sti, za­pra­vo to je i ta­ko bi­lo, jer na­še dje­la­nje stva­ra sop­stve­nu re­al­nost. Ma­te­ri­jal sam pri­pre­ma­la pa­žlji­vo i te­melj­no, jer te­ma o svin­gu je sa­ma po se­bi ška­klji­va i zah­ti­je­va pu­nu pa­žnju. Za­što baš sving, pi­ta­li su me mno­gi. Za­što baš ne pri­bli­ži­ti ono o če­mu se ne go­vo­ri a o če­mu svi ma­šta­ju, za­što ne pro­bi­ti sve pred­ra­su­de i ot­kri­ti zdje­lu sa za­bra­nje­nim vo­ćem. A i od­lič­no se sla­že uz tri­ler ko­ji pra­ti so­fi­sti­ci­ra­ni zlo­čin, ubi­stvo, mr­žnju i lju­bav. Je­sam li dio te pri­če – uvi­jek po za­dat­ku. Za­pra­vo, „Ka­si­o­pe­ji­na kle­tva” je na­sta­vak pr­va dva ro­ma­na „Ope­ra­ci­ja Eros” i „Di­ja­mant­ska pra­ši­na”. Sa­da sa za­do­volj­stvom mo­gu re­ći da je So­fi­ja Ko­vač, ina­če mo­ja glav­na ju­na­ki­nja, zva­nič­no do­bi­la sta­tus se­rij­skog li­ka. Da li to zna­či da ću i da­lje pi­sa­ti o njoj? Na­rav­no, že­lim pu­no knji­ga da pro­ži­vim sa dje­voj­kom vr­ca­vog du­ha i do­brim smi­slom za hu­mor.


● Pi­še­te i po­e­zi­ju. Gdje je mje­sto mla­dog pje­sni­ka da­nas? Gdje su iz­vo­ri Va­še po­et­ske in­spi­ra­ci­je?
– Sa po­e­zi­jom se oso­ba ro­di. Moj pro­fe­sor fi­lo­zo­fi­je je če­sto go­vo­rio da po­sto­je pje­vu­ni i pje­sni­ci. Za me­ne je sma­trao da pi­šem i iz­no­sim sti­ho­ve u bor­bi pro­tiv na­vi­ka­va­nja na svi­jet, od­no­sno kao po­ziv bu­đe­nja iz usnu­lo­sti sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta. Za­pra­vo, to i je­ste po­e­zi­ja, naj­vi­ši vrh sop­stva du­še. Ko ra­zu­mi­je po­e­zi­ju, po­zna­je su­šti­nu ži­vo­ta. Od svo­je 11. go­di­ne pi­šem, ba­ra­tam ri­je­či­ma i ri­mom. Go­di­ne 2015. ka­da sam od­lu­či­la da uđem u svi­jet iz­da­va­štva, ob­ja­vi­la sam dvo­je­zič­nu zbir­ku pje­sa­ma „Sve­tlost sve­sti” ko­ja je po­bu­di­la ve­li­ko in­te­re­so­va­nje kod lju­bi­te­lja po­e­zi­je. In­spi­ra­ci­ja za po­e­zi­ju u kon­kret­nom smi­slu ne po­sto­ji, ali u smi­slu na­dah­nu­ća da, i to na sva­kom ko­ra­ku. In­spi­ra­ci­ja sva­kog umjet­ni­ka, pa i pje­sni­ka, je­ste lju­bav. Če­sto pje­sni­ci i ne pi­šu po­e­zi­ju, to či­ni lju­bav. Lju­bav je po­kre­tač sve­ga na svi­je­tu, pa ma­kar to bio i naj­o­bič­ni­ji stih.


● Va­ša pret­hod­na dva ro­ma­na, ,,Ope­ra­ci­ja Eros” i ,,Di­ja­mant­ska pra­ši­na” po­sti­gli su ve­li­ki uspjeh. Da li je ža­nr kri­mi ro­ma­na Vaš ko­na­čan iz­bor ka­da je knji­žev­no stva­ra­nje u pi­ta­nju?
– Od 2009. go­di­ne in­ten­ziv­no se ba­vim pi­sa­njem. Ka­da ka­žem in­ten­ziv­no, to se od­no­si na sa­rad­nju sa kul­tur­nim ča­so­pi­si­ma i por­ta­li­ma, uče­stvo­va­nje na ra­znim knji­žev­nim ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma i tak­mi­če­nji­ma, pa do ob­ja­vlji­va­nja pr­vog ro­ma­na „Ope­ra­ci­ja Eros” 2013. go­di­ne i „Di­ja­mant­ske pra­ši­ne” 2015. go­di­ne. Što se ti­če uzo­ra, od­u­vi­jek su me pri­vla­či­li ja­ki lju­di ko­ji su se na ori­gi­na­lan na­čin tru­di­li da us­pi­ju u ono­me što vo­le. To su lju­di sa ha­ri­zmom ko­ji svo­jim pri­su­stvom oba­sja­va­ju dru­ge i iza­zi­va­ju di­vlje­nje gdje god da se po­ja­ve. Ta­kvi po­sje­du­ju auru lič­no­sti ko­ja pri­vla­či pa­žnju kod dru­gih lju­di, mo­že se re­ći da je to kom­bi­na­ci­ja šar­ma, in­te­li­gen­ci­je, po­zi­tiv­ne ener­gi­je i du­ho­vi­to­sti. Ha­ri­zma­tič­ne oso­be zna­ju da vo­le i da lju­bav iz­ne­su na pra­vi na­čin. Za­pra­vo, to i je­ste su­šti­na stva­ra­nja da vo­liš ono što ra­diš i da ra­diš ono što vo­liš. Za­to su i naj­bo­lji u svo­joj sfe­ri. Od knji­žev­nih uzo­ra mi je od­u­vi­jek bi­la Aga­ta Kri­sti, a mo­gu re­ći da je i dan da­nas ne­pre­va­zi­đe­na. Za­tim, le­gen­dar­ni Sid­ni Šel­don i Jan Fle­ming ko­ji su osvo­ji­li moj um još od sred­nje ško­le i na­tje­ra­li me da se ozbilj­no po­za­ba­vim knji­žev­nom kri­mi­na­li­sti­kom.


● Ka­ko pi­še­te? Ima­te li ne­ke svo­je taj­ne ri­tu­ale? Šta či­ni­te kad Vam po­ne­sta­ne in­spi­ra­ci­je?
– Svi mo­ji taj­ni ri­tu­a­li se na­la­ze u hra­ni. Ve­li­ki sam he­do­ni­sta, vo­lim da spre­mam hra­nu, a bo­ga­mi i da je­dem. Vo­lim da ku­vam i za se­be i dru­ge, a vo­lim i da se go­stim. Čak sam i na svo­je ju­na­ke pre­ni­je­la lju­bav pre­ma hra­ni i pi­ću, za­to su mo­ji ro­ma­ni pu­ni re­ce­pa­ta. Da­kle, taj­ni ri­tu­a­li se sa­sto­je u do­broj klo­pi. Mo­gu da pi­šem bi­lo ka­da, ali ni­ka­da pra­znog sto­ma­ka. A ka­da po­ne­sta­ne in­spi­ra­ci­je, uvi­jek se na­đe ne­ka bo­ca vi­na i pro­blem je ri­je­šen…


● Po­zna­ti ste po auten­tič­nim pro­mo­ci­ja­ma, pred­sta­vlja­nji­ma Va­ših knji­ga. U ko­joj mje­ri je mar­ke­ting nu­žan u knji­žev­no­sti?
– Ka­da sam od­lu­či­la da se ba­vim umjet­no­šću, shva­ti­la sam da mo­ram da iza­đem iz kli­šea ka­ko bih po­sta­la pre­po­zna­tlji­va. U mar­ke­tin­gu se „bo­rim” kao pra­vi ge­ri­lac, do­bro osmi­slim ide­ju i uhva­tim tre­nu­tak. Ta­ko je bi­lo pri­je par go­di­na sa iz­najm­lji­va­njem knji­ge za je­dan di­nar, pa re­ži­ran „in­ci­dent” na pr­voj pro­mo­ci­ji, iz­vo­đe­nje ma­đi­o­ni­čar­skih tri­ko­va, a vo­lim i da se po­ja­vim na neo­bič­nim mje­sti­ma i da re­ci­tu­jem. Sve ide­je ko­je mi pad­nu na pa­met sta­vim na pa­pir i sva­ku od njih ozbilj­no raz­mo­trim. Vo­lim da ču­jem dru­ge lju­de ko­ji su uspje­li u svom po­slu i te mo­de­le da pri­mi­je­nim u svom stva­ra­la­štvu. Su­šti­na mar­ke­tin­ške stra­te­gi­je je da mi­ni­mal­nim ula­ga­njem i ne­kon­ven­ci­o­nal­nim me­to­da­ma ostva­riš mak­si­ma­lan uči­nak. Kad to po­stig­neš, on­da ćeš la­ko ra­di­ti mar­ke­ting sa ve­li­kim bu­dže­tom. Ma­li bu­džet nas tje­ra da is­klju­či­mo džep, a uklju­či­mo mo­zak. I to je ono što ra­dim ne­ko­li­ko go­di­na ve­o­ma uspje­šno.
M. MI­LO­SA­VLjE­VIĆ

lju­bav pre­ma ži­vo­ti­nja­ma pre­to­či­la u umjet­nost i bi­znis

● Vi ste i sli­kar. Va­ša li­kov­na op­se­si­ja su – mač­ke…
– Vo­lim obi­lje jar­kih bo­ja, spo­ji­vo sa ne­spo­ji­vim, ali i u tom kre­a­tiv­nom ha­o­su no­tu ba­lan­sa. Vo­lim stva­ri ko­je su asi­me­trič­ne, ko­je ti da­ju ne­ki vid slo­bo­de i ši­ri­ne, a na ne­ki na­čin opet ko­je ima­ju gra­ni­cu i mje­ru. Di­zaj­ner­ska i ko­lo­rit­na sve­de­nost mi­ni­ma­li­zma uči­ni­le su da se stvo­ri zen at­mos­fe­ra ko­ja odi­še mir­no­ćom i jed­no­stav­no­šću. I za­mi­sli­te sad u ta­kvoj pro­sto­ri­ji sa jed­no­boj­nim zi­do­vi­ma i jed­no­stav­nim ko­ma­di­ma na­mje­šta­ja da se na­đe sli­ka po­put ma­ča­ka ko­je ja osli­ka­vam. Kom­bi­na­ci­ja ša­re­nog i ele­gant­nog upra­vo ta­da do­la­zi do iz­ra­ža­ja ili­ti „pr­šti” na zi­du. Ta­da je po­stig­nut upe­ča­tljiv vi­zu­el­ni iden­ti­tet i mo­no­to­ni­ja ne­u­tral­nog ko­lo­ri­ta bi­va raz­bi­jen ve­dri­nom ko­ja iz­bi­ja sa sli­ke. Ova­kav stil sli­kar­stva va­pi za pro­sto­rom u sli­ci i kao ta­kav je­din­stven je u svi­je­tu. Mač­ke su mo­ja slat­ka op­se­si­ja (sa­mo da me ne ču­je moj pas Ce­zar). Svu lju­bav pre­ma ži­vo­ti­nja­ma pre­to­či­la sam u umjet­nost i bi­znis. Moj brend ko­ji je na­stao iz sli­kar­stva zo­ve se „Cat Cor­ner”, a iz­da­vač­ka ku­ća do­bi­la je ime po mom psu Ce­za­ru „Ca­e­sar Bo­oks”.

Intervju “Ilustrovana politika” – Agata kao uzor

U trenutku kada je izašao moj intervju u “Ilustrovanoj politici” shvatila sam da je znanje naš najveći imetak. “Agata kao uzor” kao što piše u samom naslovu je još jedna potvrda da mnogo toga možemo naučiti čitajući knjige. Naše samoobrazovanje ili edukacija na našu inicijativu nam može pomoći da poboljšamo našu emotivnu, finansijsku, materijalnu, zdravstvenu sferu života. Danas nam internet puža mnogo više mogućnosti nego ranije. Danas možemo učiti jezike i mnoge druge veštine putem online kurseva. Takođe, možemo da čitamo i knjige. O ovome ne bih pisala da nisam mnoge knjige od Agate Kristi pročitala upravo preko interneta i tako saznala puno toga o njoj. I ne samo o njoj…

ana

U TIVTU PREDSTAVLJENA „OPERACIJA EROS” ANE BERBAKOV

Slika

Autorka u Tivtu

Roman o misteriji i ljepoti BalkanaTi­vat­skoj či­ta­lač­koj pu­bli­ci u ga­le­ri­ji Ljet­nji­kov­ca Bu­ća pred­sta­vlje­na je „Ope­ra­ci­ja Eros”, pr­vi ro­man Kru­še­vljan­ke Ane Ber­ba­kov. Dje­lo je na­mi­je­nje­no lju­bi­te­lji­ma kri­mi­na­li­stič­kog žan­ra.
Ane Ber­ba­kov od ma­lih no­gu pi­še pje­sme, pri­če, a u slo­bod­no vri­je­me sli­ka akva­re­le i fo­to­gra­fi­še. Ipak, ot­kri­la je da joj naj­vi­še le­že ro­ma­ni po uzo­ru na Ar­tu­ra Ko­na­na Doj­la, Aga­tu Kri­sti, Ja­na Fle­min­ga.
– Pr­vi put sam u Tiv­tu kao pi­sac, ra­ni­je sam do­la­zi­la kao tu­ri­sta. I, za­i­sta, sam za­di­vlje­na ka­ko Ti­vat na­pre­du­je i raz­vi­ja se. Ta­ko tre­ba da raz­vi­ja­mo i kul­tu­ru. Da bu­de­mo otvo­re­ni kao što je Ti­vat otvo­ren – re­kla je Ana. O svom knji­žev­nom pr­vi­jen­cu ka­že da je „Ope­ra­ci­ja Eros” jed­na neo­ba­ve­zu­ju­ća, pit­ka knji­ga, ob­ja­vlje­na 2013.
– De­tek­tiv­ski ro­ma­ni se pu­no či­ta­ju, ali ih do­ma­ći pi­sci uglav­nom ne pi­šu. Za­što, ne znam. Na­sta­vak bi tre­ba­lo da iza­đe za Sa­jam knji­ga u Be­o­gra­du. Ovo je pri­ča o uz­bu­dlji­voj mi­ste­ri­ji i lje­po­ti Bal­ka­na. Opa­sno­sti vre­ba­ju iza sva­kog ko­ra­ka. Naš Bal­kan za­i­sta je li­jep. Na ovim pro­sto­ri­ma mi ima­mo mno­go to­ga da po­nu­di­mo, ali kao da to ne zna­mo da ura­di­mo. Glav­na ju­na­ki­nja je So­fi­ja Ko­vač, de­voj­ka če­lič­nog pre­zi­me­na. Rad­nja se de­ša­va u Grč­koj, na mo­ru. Ne­ću da vam ot­kri­vam de­ta­lje pri­če, na­dam se da će vam ro­man bi­ti za­ni­mljiv – is­ta­kla je Ana Ber­ba­kov.
Ro­man „Ope­ra­ci­ja Eros” po­sve­ti­la je maj­ci Da­ni­e­li „lič­nom de­tek­ti­vu” što bi mo­glo da se pro­tu­ma­či da je od­ra­sla u po­ro­di­ci po­li­cij­skog is­tra­ži­te­lja, pa da joj sa­ma pro­ble­ma­ti­ka ni­je stra­na. Pi­san je u pr­vom li­cu, na­ra­tor­ka u ro­ma­nu je So­fi­ja Ko­vač, stu­dent­ki­nja kri­mi­na­li­sti­ke ko­ja vo­li svoj bu­du­ći po­sao i za­to je sprem­na da i pri­je kra­ja obra­zo­va­nja poč­ne da se ba­vi nji­me iako je zna­ča­jan pod­strek i taj po­da­tak da je nje­na biv­ša i za sa­da je­di­na lju­bav u opa­sno­sti. Mi­ste­ri­o­zni ne­sta­nak Jo­va­na ko­ga još ni­je pre­bo­le­la mo­ti­vi­še So­fi­ju da se ode to­kom ljet­njeg ras­pu­sta u Grč­ku to omi­lje­no srp­sko lje­to­va­li­šte ne bi li ušla u trag mla­di­ću ko­ga ni­je mo­gla da za­bo­ra­vi.
Ž.K.
U celosti preuzeto sa sajta DANonline:
http://www.dan.co.me/indexprovjera.phtml?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=563726&datum=2016-09-09&naslov=Roman+o+misteriji+i+ljepoti+Balkana&kliknut=1473623008000&fasb=22

INTERVJU: ANA BERBAKOV, KNJIŽEVNICA KOJA JE DOBRIM MARKETINGOM OSVOJILA PUBLIKU

 

Slika

Ni od čega sam napravila mnogo

Na početku karijere, bila sam ograničena budžetom tako da nisam imala mnogo izbora u reklamiranju svog romana. U tom pogledu, izabrala sam onaj kreativniji tzv. gerilski marketing – isključi budžet, uključi mozak. Osmislila sam kampanju u kojoj sam iznajmljivala knjigu za dinar. To je bilo fenomenalno iskustvoSvo­jim pr­vim ro­ma­nom „Ope­ra­ci­ja Eros” Ana Ber­ba­kov je iz svi­je­ta li­kov­ne umjet­no­sti hra­bro is­ko­ra­či­la u sfe­ru knji­žev­nog stva­ra­nja. Uspjeh pr­vog ro­ma­na, broj­ne pro­mo­ci­je, su­sre­ti sa či­ta­o­ci­ma pod­sta­kli su mla­du kru­še­vač­ku umjet­ni­cu da na­sta­vi da pi­še. Ne­du­go po­sli­je pr­vog ro­ma­na ob­ja­vi­la je pr­vu zbir­ku po­e­zi­je, a za ovo­go­di­šnji sa­jam pri­pre­ma i no­vi ro­man. Me­đu ko­ri­ca­ma no­ve knji­ge pa­žnju či­ta­la­ca pli­je­ni­će „sta­ra” ju­na­ki­nja, So­fi­ja Ko­vač, ko­ja do­mi­ni­ra u dje­lu „Ope­ra­ci­ja Eros”.
Ana Ber­ba­kov je ro­đe­na 18. ju­la 1985. go­di­ne u Kru­šev­cu. Za­vr­ši­la je Fa­kul­tet za po­slo­va­nje u me­nadž­men­tu i sa­da se ba­vi pi­sa­njem. Svo­je me­na­džer­ske spo­sob­no­sti Ana je is­po­lji­la po ob­ja­vlji­va­nju ro­ma­na „Ope­ra­ci­ja Eros” ka­da ga je svo­jim su­gra­đa­ni­ma iz­najm­lji­va­la za je­dan di­nar. Iako ka­že da je di­nar sa­mo ma­te­ri­ja­lan, ste­kla je ve­li­ko is­ku­stvo ovim do­bro osmi­šlje­nim po­te­zom, jer je na taj na­čin njen ro­man pro­na­šao za­ni­mljiv put do či­ta­la­ca, no­vi­na­ra i knji­žev­nih kri­ti­ča­ra. Po­čet­kom sep­tem­bra na­ša sa­go­vor­ni­ca pla­ni­ra knji­žev­no pred­sta­vlja­nje u Tiv­tu.
● Vaš ro­man „Ope­ra­ci­ja Eros” iz­ne­drio je je­dan neo­bi­čan i in­te­re­san­tan knji­žev­ni lik, ko­ji na­sta­vlja da ži­vi i kroz Va­ša na­red­na dje­la. Ko je za­pra­vo So­fi­ja Ko­vač i ka­ko ste gra­di­li njen lik?
– Glav­ni ju­nak mog ro­ma­na „Ope­ra­ci­ja Eros” je, za­pra­vo, ju­na­ki­nja So­fi­ja Ko­vač. Ona je dio mog ži­vo­ta. Ona je obič­na dje­voj­ka vr­ca­vog du­ha. Ve­o­ma ve­se­la, pu­na po­zi­tiv­nog bun­ta kre­će u po­tra­gu za svo­jim mom­kom Jo­va­nom za ko­ga sum­nja da je otet i od­ve­den u Grč­ku. Na pu­tu ka ze­mlji He­le­na ona ot­kri­va ka­ri­ku po ka­ri­ku tog kri­mi­nal­nog lan­ca. Su­o­ča­va se sa ra­znim iza­zo­vi­ma, za­go­net­ka­ma taj­nih po­ru­ka, za­ple­ta, ko­je tre­ba da ri­je­ši na pra­vi na­čin. To zna­či da i sa­mom či­ta­o­cu da­je za­da­tak da i oni bu­du de­tek­ti­vi ra­me uz ra­me sa njom. U ovom ro­ma­nu ima do­sta eg­zo­ti­ke, ero­ti­ke, umjet­no­sti, mi­sti­ke i de­tek­tiv­ske na­pe­to­sti. Ide­a­lan je za lje­to, ali i zim­ske no­ći ka­da se za­že­li­mo ma­lo lje­ta.
● Va­ša ju­na­ki­nja se la­ga­no, iz pr­ve knji­ge pre­se­li­la u Vaš no­vi ro­man…
– Na­kon pr­vog ro­ma­na htje­la sam da sta­vim tač­ku na So­fi­ju Ko­vač, ali su me či­ta­o­ci po­ko­le­ba­li – ona im se svi­dje­la. Naj­u­pe­ča­tlji­vi­ji ko­men­tar je bio „ona je pu­na ži­vo­ta, pu­sti je da ži­vi, na­pra­vi joj naj­u­zbu­dlji­vi­ji ži­vot, ona je dio te­be”. I za­pra­vo, So­fi­ja je po­sta­la dio me­ne, moj al­ter ego. Ta­ko da je na­po­sljet­ku mog du­gog raz­mi­lja­nja od­lu­če­no – So­fi­ja je po­bjed­nik. Ta ma­la mu­dri­ca ima no­vu pri­ču, i to ne bi­lo ka­kvu, već di­ja­mant­sku. No­vi ro­man mo­že­mo oče­ki­va­ti na pred­sto­je­ćem Saj­mu knji­ga u ok­to­bru. Dru­gi ro­man je uz­bu­dljiv kao i pr­vi, s tom raz­li­kom što je So­fi­ja iz­ra­sla u pra­vu de­tek­tiv­ku ko­ja se ma­lo za­lju­bi­la. Rad­nja ro­ma­na se de­ša­va u Du­brov­ni­ku, a dru­štvo će joj u ovoj avan­tu­ri pra­vi­ti zgod­ni in­spek­tor De­an. Vi­še vam ne bih ot­kri­va­la, jer će­mo se iona­ko vi­dje­ti na saj­mu.
● Pi­še­te po­e­zi­ju. Gdje cr­pi­te na­dah­nu­će, pod­sti­caj za po­et­sko stva­ra­nje? Ka­ko na­sta­ju Va­še pje­sme?
– Kao što sam na po­čet­ku re­kla, po­e­zi­ju pi­šem od osnov­ne ško­le. To je ne­što naj­div­ni­je što je mo­glo da mi se de­si u ovom ži­vo­tu, da imam ta­le­nat za pje­smu. To je dar od Bo­ga. Mo­je pje­sme no­se do­zu mi­sti­ke, ve­o­ma su emo­tiv­ne i ero­tič­ne. Uvi­jek sam vo­di­la ra­ču­na da osta­nem na stra­ni fi­ne ero­ti­ke, jer fi­na ero­ti­ka je kao do­bro vi­no. A po­sli­je do­brog vi­na i na­sta­ne po­ne­ka pje­sma. Ne­ka ima ukus „so­vi­njo­na”, ne­ka je od „mer­lo­ta”, a ne­ka i kom­bi­na­ci­ja sve­ga sa „pi­not no­a­rom” i aro­mom ku­pi­ne i di­vljih lju­bi­či­ca.
● Već go­di­na­ma ste po­sve­će­ni sli­kar­stvu. Va­ša plat­na pre­po­zna­tlji­va su po mo­ti­vi­ma mač­ke. Ka­ko se­be po­zi­ci­o­ni­ra­te kao sli­ka­ra?
– Sli­ka­njem se in­ten­ziv­no ba­vim ne­ko­li­ko go­di­na. Od­u­vi­jek sam vo­lje­la da cr­tam, da pra­vim ski­ce, pod­sjet­ni­ke, to mi je stra­te­ški plan. Ta­ko da me sva­ki su­sret sa plat­nom ra­du­je. Vo­lim jar­ke to­ple bo­je, vo­lim pop-art, mi­ni­ma­li­zam, a ku­bi­zam upi­jam. Svi­đa mi se taj me­di­te­ran­ski-la­ti­no tem­pe­ra­ment. Sko­ro su me pi­ta­li za­što baš mač­ke? I sa­mu se­be sam pi­ta­la dok ni­sam shva­ti­la da se mač­ke ne tru­de da bu­du in­te­re­sant­ne, ne­go za­in­te­re­so­va­ne. To je jed­na od glav­nih for­mu­la za uspjeh bi­lo ko­je vr­ste, u bi­lo ko­joj raz­mje­ri – bi­ti za­in­te­re­so­van. Ka­da pro­mi­je­ni­mo na­čin raz­mi­šlja­nja i ka­da se dru­ga­či­je po­sta­vi­mo pre­ma po­slu ili ži­vo­tu on­da dru­gi­ma po­sta­je­mo in­te­re­sant­ni. Se­be vi­dim kao kon­struk­to­ra i ka­da je ri­ječ o sli­ka­nju i o pi­sa­nju. Vo­lim da uđem u svoj mi­sti­ko stu­dio, da pu­stim mu­zi­ku i da ra­dim po cio dan. Ta­da sam naj­sreć­ni­ja, jer sam u svom ele­men­tu i u svom uni­ver­zu­mu.
● Po­zi­ci­ja umjet­ni­ka da­nas, u sa­vre­me­nom svi­je­tu sa ne­u­mo­lji­vim za­ko­ni­ma tr­ži­šta ni­je ni­ma­lo za­vid­na. Bu­du­ći da ni­ste od onih umjet­ni­ka ko­ji če­ka­ju ili oče­ku­ju već sa­mi pre­u­zi­ma­ju ini­ci­ja­ti­vu, ka­kav je Vaš stav po ovom pi­ta­nju?
– Kao ne­ko ko je stu­di­rao oblast mar­ke­tin­ga tr­ži­šte mi ni­je stra­no. Umjet­ni­ci ne bi tre­ba­lo da bu­du pri­nu­đe­ni da idu na tr­ži­šte, već da bu­du dio nje­ga bez ika­kvog pri­si­lja­va­nja. Po me­ni je naj­ljep­še ka­da us­pješ da na­pra­viš ne­što do­bro, naj­pri­je to da po­di­je­liš sa so­bom, pa on­da sa dru­gi­ma, a na­po­sljet­ku i ostva­riš ma­te­ri­jal­nu do­bit. Jer, ka­da se to de­si on­da su sve stva­ri spo­je­ne u jed­no – i li­je­po i ko­ri­sno. Vo­lim da is­tra­žu­jem tr­ži­šte, svi­đa mi se obi­lje mo­guć­no­sti ko­ju nu­di in­ter­net i sve što ide uz veb mar­ke­ting. U da­na­šnje vri­je­me mi mo­že­mo da uči­mo stra­ne je­zi­ke i dru­ge vje­šti­ne pu­tem in­ter­ne­ta za ma­lo ili bez ima­lo nov­ca, a to zna­či da mo­že­mo iz se­be da iz­vu­če­mo mak­si­mum. Na­rav­no, to zna­ju oni ko­ji že­le da us­pi­ju u ži­vo­tu.
M.Mi­lo­sa­vlje­vić

Usko­ro u Tiv­tu

● Po­red na­stu­pa na pred­sto­je­ćem Saj­mu knji­ga ka­kve pla­no­ve ima­te za na­red­ni pe­ri­od?
– Po­čet­kom sep­tem­bra bi­ću u Cr­noj Go­ri, gdje ću odr­ža­ti pro­mo­ci­ju knji­ga u Tiv­tu. Na­kon to­ga po­sve­ću­jem se Saj­mu knji­ga, a kra­jem go­di­ne pri­dru­žu­jem se jed­noj šar­mant­noj gru­pi ko­ja će uljep­ša­ti zim­sku Mi­ni­ja­du. Ovo­go­di­šnja po­bje­da na kon­kur­su za naj­bo­lji di­zajn, ko­ji je ras­pi­sa­la kom­pa­ni­ja Mi­ni Sr­bi­ja i Mik­ser Ha­us do­ni­je­li su mi naj­ve­ću sa­tis­fak­ci­ju. Uži­va­la sam u vo­žnji u di­zaj­ni­ra­nom mi­ni ku­pe­ru i do­ka­za­la se­bi da se trud na kra­ju is­pla­ti. Sa­da se po­sve­ću­jem svom udru­že­nju za za­šti­tu ži­vo­ti­nja, svom Mi­ni­ju i svom mi­ni ko­smo­su na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin – ga­je­ći se­be, ži­vo­ti­nje i lju­de oko se­be.

U celosti preuzeto sa sajta DANonline:

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=562721&datum=2016-09-02&naslov=Ni%20od%20%E8ega%20samnapravila%20mnogo

Intervju – "Pravda"

АНА БЕРБАКОВ: Агата Кристи је мој ментор!

БЕОГРАД – Млада књижевница Ана Бербаков својим романима али укупном литерарном појавом дала је један нови печат на културној сцени Србије. Као писац који гаји крими жанр у својим делима брзо је заинтересовала ширу публику али и критику за свој рад а новим романом “Операција Ерос” Ана Бербаков наставља да помера границе у нашој књижевности. У интервјуу за “Правду” Ана Бербаков говори о свом раду, романима и плановима у наредном периоду.

"Српска Агата Кристи": Ана Бербаков (Твитер)

“Српска Агата Кристи”: Ана Бербаков (Твитер)

Ваш нови роман носи назив „Операција Ерос“. Откуда тако провокативан наслов и како бисте у најкраћем описали ово ваше дело?

– Наслов је један од најзахтевнијих послова у процесу писања романа. Наслов одређује ток радње, у њему се налази решење заплета целе мистерије. Мој процес писања почиње увек од њега. Наслов води радњу, а цела радња се стапа са њим. Волим загонетне наслове. “Операција Ерос” је класик међу насловима у криминалистичком жанру.  Јесте двосмислен и свиђа ми се кад људе збуни у првом тренутку читања. Оставља им довољно простора, а и дилеме, да погађају о чему се ради у књизи. А моја књига је једна лепа авантуристичка крими прича. Главни јунак је заправо јунакиња. Многи кажу да “моја” Софија Ковач подсећа на мене, ја кажем да је она боља верзија мене. Заправо ја учим од те младе неустрашиве девојке. Софија је студенткиња криминалистике, која упада у вртлог криминалног ланца да би пронашла своју бившу и једину љубав Јована. Она истражује, њушка, разлаже сложене чињенице на једноставне, а потом их склапа, налази доказе и скупља их. Експлицитних сцена нема. Она је једна луцкаста девојчица, пуна љубави према послу за који се спрема, тотално несавршена у свом савршенству, јако тврдоглава, можда је и несвесна, али је веома добар лик. Радња романа се одвија већим делом у Грчкој, али и у Србији. У књизи има пуно мистике, митологије и уметности. Ето, открићу вам један детаљ – пошто се ради о илегалној трговини уметнинама измислила сам свог сликара Павлоса Павлуа, чије слике крију битну карику криминалног ланца “Ерос”. Иначе, када мистику повежете са мистеријом и то на острву Крит, тај коктел бива егзотика у магичном.

Једна сте од ретких књижевница која се у Србији бави крими-жанром. Зашто је по вашем мишљењу ова врста литературе запостављена код нас?

– Развој овог жанра започео је у тренутку када се развијала грађанска класа, а Балкан је дуго био под опсесијом страних сила, ако и није још увек. Мислим да је целокупан развој наше државе споро текао и прекидан је ратовима, државним превратима, учесталим променама режима, политике и непостојаности у многим стварима. Енглеска је постојбина овог жанра и они се не одричу тих ствари, већ их чувају на сигурним темељима. С друге стране, код нас постоје ситни кораци. Милош Црњански је 1921.године написао роман “Поџемни клуб” под псеудонимом Харалд Џонсон, а по узору на Конан Дојла. И касније су, мислим на 50-те, 60-те, 70-те и 80-те, у ери рото-романа југословенски писци објављивали кримиће под псеудонимом. Да ли је то већ била утемељена навика пошто је публика очекивала звучна енглеска имена или је то једноставно био страх од неуспеха, то не знам. На то питање не умем да дам одговор јер нисам део тог времена, али зато у овом свом времену, ја као писац и представник овог жанра својим читаоцима обећавам да ћу се потрудити да допринесем развоју овог књижевног жанра у нашој земљи.

Називају вас и „српском Агатом Кристи“, да ли је „краљица кримића“ ваш највећи књижевни узор?

– Агата Кристи је непревазиђен писац и она је за мене феномен. Агата је током свог дугогодишњег рада осмислила систем за “прављење” заплета. То је јако добро описано у књизи “Тајне бележнице Агате Кристи” у издању Адмирал Боокс-а, а који је уједно и мој издавач. Агата је најпродаванији писац на свету, једино је Библија продаванија од ње. Ја не познајем особу која није бар једну књигу прочитала или погледала једно екранизовано њено дело. Агата је више од “краљице кримића”, као што рекох непревазиђена је, а када се младом писцу, као мени, деси моменат у коме вам публика додели епитет “српске Агате Кристи” онда схватите да се ваш труд исплатио. Прозвана тако то је за мене част, то је моја титула, моја награда и највећи подстрек. Ја сада носим одговорност за то и у даљем раду желим да оправдам очекивања публике. Агата је за мене више од узора, она је мој ментор. Агата Кристи није само синоним за кримиће него и мајка свим крими писцима, свима нама. И хвала јој на томе.

Осим криминалистичког у ком жанру бисте се још желели да окушате?

– Опробала сам се у другим жанровима. Имам пар недетективских прича, неке су драме, а неке и љубавне. Неке од њих су освајале награде, али лично не проналазим се у њима, све је то лепо, али боље стоји неком другом писцу. Међутим, што се тиче поезије, њу обожавам.  Песме пишем од своје 11-те године, а највише волим љубавну поезију. Своје стихове веома често стављам у приче, тако да кад будете наишли на неки немојте се збунити. Стиховима можете много тога рећи у малом. То је предност поезије, а комбинација једног и другог је пун погодак, јер прича тада добија посебан шмек.

 Колико је младом писцу данас тешко да се пробије на домаћој књижевној сцени?

-Није лако, али не треба одустајати. Наше тржиште је мало и ту је највећи проблем. Док је постојала Југославија све је било лакше, имали смо стандард, огромно тржиште, много понуда. Сада је све то другачије. Тржиште је монополистичко. Али, без обзира на то, сматрам да ако је млади писац довољно оригиналан, помало бунтован, културан, пркосан, вредан, са ставом, са здравим навикама, упоран и позитиван, онда може успети. Ево, потписаћу вам се ја на ову констатацију. Без обзира на то, у каквој год земљи живели, успех не зависи од државне политике него од индивидуалне. Ја сам жив пример, тврдим, јер иза мене једино стоји мој рад, учење и не припадање систему. Нисам члан ниједног књижевног удружења или било ког другог удружења, скупа, партије, итд. Не волим формалности, хваљиве критичаре, нуђење услуга и слично. Моја девиза је, ако можеш нешто да добијеш за џаба добро је, ако не можеш опет добро је, добро је за тебе јер баш тада треба да заврнеш рукаве и да радиш или боље речено, боље заврни своје, него да вучеш туђе. То је уједно и моја формула за успех.

Како младе вратитити навици читања и књизи уопште?

– Иако сам поборник “живе” књиге морам признати да се појавом таблет рачунара омладина враћа читању. Дигитализација књиге је доста допринела томе, јер се све више јавља интересовање и за новим и за старим насловима који су, мада не сви, доступни на интернету за мало пара или чак и бесплатно. Такође, екранизација многих дела учинила је много. Мислим да су “црна” времена пролазе и да долази “златно доба”, које носе нове мултимедијалне генерације људи.

Може ли литература и уметност опстати у времену у ком царују ријалити програми и старлете?

– Данашњи медији нам сервирају врућа јела, вруће теме. Већина јела су лепа док се не охладе, а после губе сваки укус. Тако и ријалити и старлете. Сматрам да је то тренутно стање. Нажалост, налазимо се у једном лудом времену немаштине, а свака немаштина доноси своје примесе, па се у складу са тим тако и људи понашају. Људи просто воле да гледају туђ живот више него сопствени, а такво понашање произилази због недостатка запослености. И у литератури се ради о туђим животима, зато и постоје ликови, али литература је емотивна импресија писца, потреба коју жели најпре да подели са собом а напослетку и са другима.  Ријалити су јефтина и груба забава за широку масу. Али као што рекох, дигитализацијом књиге можемо много тога постићи, па и екранизацијом. Ако је уметност преживела много горе периоде, нпр. Други светски рат, онда може добити и ову битку. Уметности се клањам, а уметницима верујем.

Шта мислите о подели књижевности на „мушку“ и „женску“?

– То тривијална подела. По чему се прави та подела, по жанру? Ако сматрате да кримићи припадају мушкој књижевности онда је та теорија оборена у пракси. Па, само погледајте Агату, она је најбољи писац криминалистичког жанра и својим је пером “побила” све мушке писце. О таквој подели не мислим ништа, то су измислили критичари да би имали више посла.

 Какав је ваш став о књижевним наградама и књижевној критици?

– Освојила сам пар књижевних награда, али конкурси па и критичари ми баш нису ишли на руку, што не значи да је то лоше. За мене су највећи критичари моји читаоци. На моју срећу и радост до сада нисам чула да се неком не допада моја књига или да му није занимљива, а искрени коментари су за мене највећа награда. Сваком писцу то даје подстрек за даљи рад. Све награде и критике су лепе и добре, уколико нису намештене. То је мој став.

Каква би била ваша порука или савет младима који желе да се баве списатељским радом?

– Читајте, много читајте, читајте добре, лоше, добре, лоше књиге, читајте часописе, магазине, приручнике, новине, читајте у аутобусу, школи, на послу, у граду, код куће, читајте и бележите, имајте свој дневник, правите евиденцију, списе, скупљајте лепе описе из књига, идеје, бацајте све то на папир, сваку идеју, и ниједну не критикујте, ниједној не проналазите мане, што више идеја умрежите, покушајте да јој нађете место, решење, не стидите се, и читајте на глас, опонашајте ликове из књига, унесите се, пишите само кад имате инспирацију, кад немате носите џакове, партите трендове и будите у моди, будите ин, презентујте рад, никад се не задржавајте на једном, увек будите на више колосека, будите мултимедијални, гледајте филмове, пратите друге уметности, јер друге уметности инспиришу, ту се обнавља енергија, добро једите јер мозак не функционише добро ако сте гладни, шалите се на свој рачун, смех повећава расположење, а расположење концентрацију, ставите се у кожу сопствених ликова, будите уиграни тим, медитирајте, визуелизирајте и оно најбитније верујте, верујте у себе чак и онда када нико не верује у вас и ваш рад, чак и онда кад паднете, а пад посматрајте као лекцију а не као пораз, увек извуците најпозитивнији пасус и ствари посматрајте као могућност а не као ствари, имајте на уму да је ваше перо ваш чаробни штапић, а да сте ви чаробњак, будите поносни на то што сте писци, будите много поносни јер писци имају један од највећих задатака на свету – да речима обликују будућност.

Срећко Миловановић/Правда

Preuzeto sa sajta “Pravde” http://www.pravda.rs/2016/03/19/ana-berbakov-agata-kristi-je-moj-mentor/

VELIKA MRSNA GRČKA PRAVOSLAVNA PROMOCIJA

“Ne! Stanite! Ovo je plagijat! Ona je sa mog stola ukrala knjigu koju sam ja napisao! Plagijatorko!”.

Autor: Jana Milenković

Ovo svakako nisu reči koje biste očekivali da čujete na promociji neke knjige, ali se upravo to moglo čuti na ovoj koju je održala Ana Berbakov Anee 13.03.2014. u Kulturnom centru Kruševca. Želela je da Kruševcu predstavi svoju prvu knigu, krimi roman „Operacija Eros“, ali i sebe samu. Ana je, zajedno sa izdavačem iste, opušteno odgovarala na pitanja koja joj je voditeljka postavljala. Nedugo nakon toga, kada je Ana ustala kako bi pročitala odlomak njenog romana, u salu je ljutito ušao mladić koji se užurbano popeo na scenu. Izrekao je strašnu optužbu, da je „Operacija Eros“, u stvari, plagijat. Publika je ostala zatečena. Ljudi su se zbunjeno gledali, a situacija je postajala sve intenzivnija i neprijatnija. Tenziju je prekinula Ana koja je rekla kako je sve ovo bila samo gluma, zagrlivši mladog glumca.

Ko je i kako osmislio ovakav nesvakidašnji događaj?
S obzirom na to da je ovaj projekat multimedijalni, to je bilo u mojoj režiji. Veliku zahvalnost upućujem Lidiji Užarević koja vodi tu glumačku sekciju u okviru Kulturnog centra. Jeste ova moja uloga bila mala, ali sam mnogo naučila. Bila je to moja ideja koju smo fenomenalno razradile. Ne volim da publika sedi na dosadnim promocijama, te kritike, te stručna mišljenja… To treba da bude razgovor, da bude opušteno, da bude i malo humora. Mislim da bi me najviše pogodilo kada bi publika izlazila sa promocije, što sada nije bio slučaj, tako da mislim da sam uspela.

Kakva su bila Vaša očekivanja od ove promocije?
Nisam se nadala da će ovako da me podrži moj grad, što mi je izuzetno drago. Mnogo je bilo lepo. Sve se nekako uklopilo. S obzirom na to da je ovo bilo multimedijalno predstavljanje, bojala sam se samo da ne uguši publiku, ali vidim da se publici to veoma svidelo. Prezadovoljna sam!

Jeste li ste očekivali ovako punu salu?
Nisam očekivala, strepila sam da ne bude manje od 70 ljudi, jer mi je ovo prva promocija. Ranije sam samo čitala poeziju ispred publike koju je pozivao kulturni centar. Ovo su bili moja publika, moji prijatelji i ljudi koji su došli tu za mene.

Kako ste došli na ideju za „Operaciju Eros“?
Agata Kristi mi je inspiracija. Od jedanaeste godine sam gledala ekranizovana dela Konana Dojla o Šerloku Holmsu i Agate Kristi o Herkulu Poarou. To me je jednostavno oduvek interesovalo. Kasnije sam nastavila da čitam, ne samo ta dva pisca, već i neke druge, pa možda i neke druge žanrove slične kriminalistici. Gledam seriju o Herkulu Poarou i pomislih, zašto ja ne bih mogla da napišem roman? Pisala sam poeziju u školi, tako da vidim da imam neki dar. Nisam od onih koji kažu da su od malih nogu znali da će biti pisci, ja nisam znala, već sam se pronašla.

Šta je to što čini ovu knigu drugačijom od ostalih, ono što će čitaoce privući da kupe baš ovaj krimi roman?
To je destinacija romana. Radnja se odvija u Grčkoj. To je mistična zemlja, puna egzotike. Spojila sam mistiku, misteriju i ljubavnu priču kao podlogu. Izbegavala sam ono što meni smeta u delima, dugi opisi, nekonkretni dijalozi. Sve to sam htela da svedem i konkretizujem. Trudila sam se da svako poglavlje ostane nedorečeno da bi vuklo čitaoca da čita dalje. Ako sve iznesete na tacnu odmah, onda to nije interesantno.

Opšte je poznato da pisci nekada naiđu na neku vrstu stvaralačke blokade. Ako je ovo bio slučaj kod Vas, gde ste iznova tražili inspiraciju?
Našaliću se i reći ću rakija, rakija otklanja svaku blokadu! Šalim se. Mada, ima istine u tome. Piće, ako se konzumira u umerenim količinama, može da posluži za tu mentalnu blokadu. Kada god imam blokadu, ne samo u pisanju, usmerim se na nešto drugo. Bitno je za osobu mog senzibiliteta da stalno budem u akciji. Znači, ako imam blokadu u pisanju, opraću prozore, usisati svoju sobu, radiću nešto. Nekad je dobro što čovek ima mentalnu blokadu, jer možda to poglavlje nije sazrelo da bude završeno to veče.

Radnja Vašeg romana se dešava u Grčkoj. Da li Vi volite putovanja i putujete li često?
Ovo je bila moja velika, mrsna, pravoslavna, grčka promocija! Volim putovanja! Volim Grčku! Bila sam na Kritu, svašta sam radila: čistila plaže, bila pomoćnik konobara, nameštala sobe… Ničega se ne treba stideti što se radi, samo neka se radi, jer u tome leži kreativnost, tu može da se rodi neka ideja, kao što se meni rodila. Krit je za mene nešto najlepše što sam videla.

Prema Vašem mišljenu, koji bi srpski glumci najbolje dočarali glavne likove ovog romana?
Muškog lika Dimitrisa, koji prati moju glavnu junakinju i koji joj postaje u romanu drug i zaštitnik, bi definitivno mogao da odglumu naš Sergej Trifunović. On je mangup, ima to nešto u sebi. Glavnu junakinju sam pisala po svom liku. Ta glumica bi morala da bude plava i da ima temperament kao što je nakada imala Milena Dravić. Znači, Milena Dravić iz mlađih dana ili možda Svetlana Bojković, opet iz mlađih dana.

Da li je u planu pisanje nove knige, možda nastavak ove ili neka zbirka pesama?
Na leto će izaći zbirka pesama, definitivno, a za predstojeći Beogradski sajam ide nova knjiga, isto u kriminalističkom fazonu, isti izdavač, ista nepromenjena ekipa

Pošto je ovo Vaš prvi roman, šta biste poručili mladim piscima?
Mladi pisci treba da, pre svega, čitaju knige koje im se sviđaju, ali i knjige koje im se ne sviđaju. Nebitno, ne moraju celu da je pročitaju, neka pročitaju deset stranica, ali bitno je da utvrde šta im se sviđa i šta im se ne sviđa kao čitaocima, a onda ono što im se ne sviđa da ne stave u njihov roman. To je najbitnije.

Preuzeto sa sajta:  http://www.iserbia.rs/novosti/velika-mrsna-grcka-pravoslavna-promocija-1248/

OPERACIJA EROS – USPESNA

Операција Ерос – успешна

Пре него што је организовала промоцију свог првог романа “Операција Ерос”, Ана Бербаков је, попут свог узора – списатељице Агате Кристи, истраживала колико су њени суграђани заинтересовани да прочитају књигу неафирмисаног аутора.

“Операција Ерос”, први роман Крушевљанке Ане Бербаков намењен љубитељима криминалистичког жанра, промовисан је на Сајму књига у Београду, а у Крушевцу неколико месеци касније, јер је ауторка тако желела.

Ана Бербаков

Ана Бербаков

Пре промоције романа, Ана Бербаков је, попут Агате Кристи, истраживала колико су њени суграђани заинтересовани да прочитају књигу неафирмисаног аутора.

“Када млад човек добије шансу треба да је и искористи. Ја сам своју шансу на тај начин искористила”, објашњава Ана. “Хтела сам мало медијске пажње и дала сам оглас.”

Анин оглас гласио је овако: “Издајем на читање роман Операција Ерос за један динар. Операција је успешна уколико се књига врати у једном комаду.”

Ана Бербаков и Горана Младеновић

Ана Бербаков и Горана Младеновић

Роман је списатељица лично носила онима који се јаве на оглас: “Они су то мени уредно враћали. Договарали смо се о роковима читања. Као у библиотеци.”

Интересовање је било велико. На Анин мејл јављали су се студенти, пензионери, просветни радници, па и писци.

Ана се није држала шаблона, каже Јелена Протић Петронијевић, књижевни критичар:

“Њена књига има много украса, али има и песничких делова, неочекиваних лепих места која ће изненадити сваког читаоца. Вредна је пажње.”

Књигу је писала три године, а годину и по дана тражила издавача. Имала је срећу, каже Ана, што су је одбијали са образложењима која су јој помогла да коригује рукопис више пута.

Када је добила понуду, то што живи у унутрашњости, а што многи сматрају хендикепом, показало се као предност.

Зоран Рапајић, власник Издавачке куће Адмирал Букс, каже да је његова мајка Крушевљанка и да је желео да његова Кућа објави књигу једног младог аутора из Крушевца:

“Млада, амбициозна, изнела је један добар план шта ће она урадити. Између осталог, саставни део договора била је и промоција у њеном родном граду.”

Осим што пише, Ана се бави астрологијом, сликањем, фотографијом и хуманитарним радом.

“Ја живим свој сан, само му недостају још неки елементи да се употпуни”, каже крушевачка списатељица. “Али за то је потребно време.”

Иако мистериозан и узбудљив, Анин роман првенац носи поруку да на крају добро увек победи зло. Јер је и она како каже у животу непоправљиви оптимиста.

 

Preuzeto sa sajta http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81/1550694/%D0%9E%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%95%D1%80%D0%BE%D1%81%20-%20%D1%83%D1%81%D0%BF%D0%B5%D1%88%D0%BD%D0%B0.html

 

INTERVJU ZA GLAS SRPSKE

 

Ана Бербаков за Глас Српске: Изнајмљује роман за динар

Ана Бербаков за Глас Српске: Изнајмљује роман за динар18.01.2014 12:00 | Сања Амиџић

Инспирацију за оригиналну идеју, да објавим оглас у локалном листу да свој роман “Операција Ерос” изнајмљујем на читање за један динар, пронашла сам у мобилним оператерима.

Они уз пакет услуга нуде и мобилни телефон по цијени од једног динара, па зашто и ја не бих своју књигу. Несвакидашњи оглас је изазвао буру реакција, које су биле неочекивано позитивне.

Рекла је ово у интервјуу “Гласу Српске” Ана Бербаков, млада књижевница из Крушевца, која је недавно објавила своје прво књижевно дјело. Роман “Операција Ерос” је криминалистичка прича која је написана по узору на велике писце крими-прича као што су Агата Кристи, Артур Дојл, Сидни Шелдон, Рејмонд Чендлер и други.

* ГЛАС: Ваш први роман “Операција Ерос” недавно је изашао из штампе, шта Вас је инспирисало да напишете ову крими-причу?

БЕРБАКОВ: Идеја о роману је настала још 2008. године, када сам живела и радила у Грчкој. Зато сам радњу романа сместила управо тамо. Грчка је пре свега колевка демократије, једна од најстаријих цивилизација, али и земља богова. Инспирацију сам пронашла у митовима, мору и ветру. Где год да се нађете у Грчкој осећаћете присуство мистике, као да су богови међу вама. “Операција Ерос” је роман за све поборнике кримића, али и за оне који воле егзотику. У њему има свега – љубави, мистерије, шпијунаже, авантуре, мистике, криминалистике, хумора. “Операција Ерос” делује као коктел и заправо у роману ликови и пију коктел, који се зове “ерос”. Трудила сам се да избегнем бруталне сцене, а о морбидности и да не причам. Главна јунакиња је млада студенткиња криминалистике Софија Ковач. Један сусрет на улици јој мења досадашњи, да не кажем устаљени, начин живота и она креће у потрагу за несталим бившим момком. Она сумња да се њен вољени уплео у криминални ланац, што се касније и испоставља као тачно, али док до тога не дође, Софија ће се суочити са низом опасности, сусрета и страхова.

* ГЛАС: Због чега сте се одлучили на крими-причу у Вашем роману? Да ли да привучете потенцијалне читаоце интригантним догађајима или сте се можда на неки начин угледали на тематику романа познатих писаца, као што је Агата Кристи?

БЕРБАКОВ: Откад знам за себе читам Агату Кристи. Касније се тај круг крими-писаца проширио и на Артура К. Дојла, Сиднија Шелдона, Рејмонда Чендлера, итд… тако да је то за мене било природно стање и још је. На почетку писања романа, као сваки млади писац, лутала сам. Али онда сам дошла на идеју да напишем управо оно што волим да читам. Зашто не бих могла да напишем један кримић – запитала сам се. И онда је игра почела. Касније сам дошла до закључка да људи воле интригантне приче – цитираћу једну дефиницију: “Крими-приче су најпривлачнији књижевни род, јер задовољавају исконску жудњу читаоца за изазовом, сазнањем, митом, авантуром, неизвесношћу, узбуђењем, тајанственошћу, непоновљивим доживљајем и то на начин на који ниједан други књижевни облик не успева” – што се након објављивања романа и потврдило.

* ГЛАС: Интересантно је да сте ставили у огласе да изнајмљујете Ваш роман на читање и то по цијени од једног динара. Како сте дошли на идеју да баш на такав начин привучете пажњу на свој роман?

БЕРБАКОВ: Инспирисали су ме мобилни оператери који уз пакет услуга нуде мобилни телефон за један динар, а с обзиром на то да роман није могао да се нађе у продаји у мом граду, досетила сам се да бих могла га изнајмљујем за динар. Намера ми је била да испитам потенцијалну читалачку публику и чујем њихова мишљења.

* ГЛАС: Какве су биле реакције људи који су видјели Ваш оглас и да ли је то на крају био добар начин да привучете евентуалне читаоце?

БЕРБАКОВ: Реакција је била неочекивано позитивна. Обраћале су ми се групе девојака путем “Фејсбука”, момци, јавио се један инспектор у пензији, дванаестогодишњи дечак и други.

* ГЛАС: Да ли су Вам се послије објављивања овог интересантног огласа отворила врата за евентуалну будућу сарадњу са неком издавачком кућом?

БЕРБАКОВ: Отворила су се врата за сарадњу која има везе са писањем, а да није у домену издаваштва. За сада имам врло коректну пословну сарадњу са издавачком кућом која је објавила мој роман “Адмирал Боокс” и немам намеру да било шта мењам када је реч о том питању.

* ГЛАС: Колико је данас тешко издати књигу младом човјеку? Имају ли млади људи подршку за такве подухвате или су препуштени сами себи?

БЕРБАКОВ: Врло тешко. Не мислим да је та тежина условљена само због новца, већ и због ускраћености. Млади људи данас немају много подршке. Морају сами да се изборе. Лично нисам имала подршку ни од кога, сем од породице и пријатеља. Апсолутно сам све сама постигла, јер нисам члан ниједне политичке партије, немам спонзоре, не потичем из богате породице и много је лепше кад сами себи градите пут, успех је тежи, али слађи. У мом случају победила је, као и увек, упорност. И зато, свим младим људима саветујем да никад не одустају од својих циљева и снова, јер кад одлучите да идете даље без обзира на све, знајте да сте већ успели.

* ГЛАС: Према Вашем мишљењу, да ли су у данашњем времену дигитализације књига и читање на маргини?

БЕРБАКОВ: Књига као предмет је можда и угрожена, али књига као читање не. Постоје људи који искључиво читају са таблет рачунара. И то је у реду. Модернизација времена, развој компјутера убрзали су начин живота. Не могу рећи да ли је то добро или лоше, јер све има своје предности и мане. Ако питате мене шта више волим, могу да кажем да чар сваке књиге лежи међу њеним корицама. И без обзира на све, е-књига не може да замени мирис тек отворене књиге, или старе, јер то је мирис осећајности.

* ГЛАС: Какви су планови за будућност када је у питању Ваш књижевни рад? Да ли ћете и даље књиге изнајмљивати на читање и да ли ћете можда повећати цијену?

БЕРБАКОВ: У плану су нови пројекти, нов роман на помолу, пуно нових кратких прича и песама. Потрудићу се да нови роман изађе до следећег београдског Сајма књига у октобру 2014. године. А што се тиче изнајмљивања, наравно да ћу то и даље чинити, јер ако ће то неког учинити срећним, и мене ће. Надам се да ће моја књига ускоро бити доступна у свим боље снабдевеним књижарама и у библиотекама, па да ће и приступ бити већи. Што се тиче цене… зашто бих је мењала – кад је “динар” довољан за срећу.

Ратлук умјесто динара

* ГЛАС: Можете ли нам открити неке анегдоте у вези са Вашим огласом?

БЕРБАКОВ: Јавила се једна бака, чији унук ми је написао мејл. Уместо динара понудила ми је ратлук. То ми је било тако слатко. Затим, један момак је изразио жељу да би волео да му ја читам роман. Све у свему, мислим да се људима највише допала моја непосредна оригиналност, жеља да се покрене нешто лепо и позитивно. Људи су и превише утучени свакодневним догађајима, тако да им пажња од једног динара може значити све. Суштина среће је у малим стварима.

Preuzeto sa sajta:  http://www.glassrpske.com/plus/intervju/Ana-Berbakov-za-Glas-Srpske-Iznajmljuje-roman-za-dinar/144485.html

PREPORUKA B92

Krimi roman Ane Berbatov “Operacija Eros”

“Admiral books” se ubraja među one domaće izdavače koji su spremni na rizik, a to znači da objave knjige domaćih ili stranih pisaca koji su kod nas još nepoznati kao što je slučaj sa detektivskim romanom Ane Berbakov Anne “Operacija Eros”.

 

Pretragom interneta dobijen je podatak da je autorka naše gore list, da se bavi raznim formama umetničkog stvaralaštva, da ima svoj profil na Fejsbuku, ali o ovom njenom prvom izletu u romanesknu formu nema podataka osim da je sa uspehom učestvovala na nekom od konkursa za krimi priču što znači da joj je ovaj žanr blizak.

Roman “Operacije ERos” posvetila je svojoj majci Danieli “svom ličnom detektivu” što bi moglo da se protumači da je odrasla u prodici policijskog istražitelja pa da joj sama problematika nije strana.

Pisan u prvom licu, naratorka u romanu je Sofija Kovač, studentkinja kriminalistike koja voli svoj budući posao i zato je spremna da i pre kraja obrazovanja počne da se bavi njime iako je značajan podstrek i taj podatak da je njena bivša i za sada jedina ljubav u opasnosti.

Misteriozni nestanak Jovana koga još nije prebolela motiviše Sofiju da se otisne tokom letnjeg raspusta u Grčku to omiljeno srpsko letovalište nebi li ušla u trag mladiću koga nije mogla da zaboravi.

Cela avantura koju je autorka nazvala “Operacija Eros” jer su svi postupci amaterke-detektiva Sofije motivisani ljubavlju ima sve obavezne elemente detektivsakog žanra: zanimljiv zaplet, puno napetih preokreta, iznenađenja na svakom koraku, krijumčarenja, zločina, ali ono što knjigu čini šarmantnom je naratorkin način pripovedanja koji je sasvim u duhu generacije XXI veka kojoj je knjiga, pre svega i namenjena.

Leto je sada još daleko, ali knjiga može da pomogne mnogima da se opredele za letovanje u Grčkoj jer je i naratorka nakon što je svoju letnju detektivsku avanturu prenela na papir svog diplomskog rada, ponovo krenula u tom pravcu ali zato što joj je neko posalao poziv uz izjavu ljubavi.

Preuzeto sa sajta:

http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=272&yyyy=2014&mm=01&dd=12&nav_id=799037

 

 

U Novu godinu sa još jednom pobedom

Novu godinu započela sam pobedom na konkursu za najbolju krimi-pricu u regionu. Sad idem dalje. Hvala mojim čitaocima.

Ana Berbakov Anee: Osenčeni

Povukao je štafelaj bez slike ka sredini galerije. Namestio ga je kraj velikog božićnog bora na čijem je vrhu svetlela zvezda. Pokušavao je da sakrije uzbuđenje koje je ovladalo njegovim grudima. Bio je ponosan i na svoj bor, ali i na galeriju bogatu slikama. Protrljao je ruke, kao da je prizivao novac. Sladio se pogledima, a onda je liznuo palac i njime pomazio brkove.
“Borise, biće ovo dobra licitacija”, zaključio je tiho i iz džepa izvadio spisak. Letimično je prošao pogledom, a onda je izbrojao da fale još par slika da bi spisak bio kompletan. “Rekli su da će sutra doneti. Zbog kašnjenja naplatiću im veći rabat… naplatiću i njoj”, reče i nehajno dodirnu granu bora. Zaškripao je zubima tako jezivo da se usredsredio na svaki delić energije koju je posedovao kada je reč o novcu. U njegovim plavim očima se ogledala pohlepa. Voleo je novac najviše na svetu. Zatim je bacio pogled na sat – bilo je 22:22 – neko je možda mislio na njega, a i da nije, bilo ga je briga. Njemu je bilo važno da je i ovaj 28. decembar uspešno sprao sa svog punačkog tela. I brkova.
Zaključao je galeriju i otišao u pab sa Petrom, svojim prijateljem.

*

Jutro je bilo puno izmaglice, pravo decembarsko sa suncem što se u daljini smeje. Ljubica je i pre otvaranja galerije bila na svom radnom mestu. Brisala je pult i čistila pod. Bila je promrljivo poslušna – radila je isključivo u svom interesu, naravno, koliko je to dozvoljavao Boris. Nije ga baš mnogo volela, ali negodovanje nije ni pokazivala. Bila je odmerena, manje srdačna, hladna – ipak joj je Boris mnogo više dugovao nego što je plaćao. Njena vrlo ženstvena pleća, vitke noge, duga crna kosa, mladež iznad gornje usne sa leve strane nosili su odgovornost za četiri osobe. Uprkos svemu, šarm bi katkad izbijao na površinu, a osećaj zadovoljstva bi se odrazio kad god se u neposrednoj blizini nalazio njen maloletni sin Đorđe.
Na svetlosti maglovitog sunca kameni zidovi galerije presvukli su se u sjaj bledunjavog mramora. Galerija je spolja bila jednostavna i graciozna, otmena arhitektonska građevina izgrađena u stilu 19.veka. I unutra je zračila ozbiljnim i otmenim dostojanstvom. Visok plafon je omogućio da draperije u kraljevskoj crvenoj boji bude još provokativniji. Komadi antikvarnog nameštaja iz Napulja krasili su prostoriju, a narandžaste ruže davale živopisnost belini zimske idile. Pod je bio od terakota, a zidovi ukrašeni elegantnim novogodišnjim detaljima. Visoki bor od 15 metara potpuno je vladao prostorijom. Na drvetu su dominirali veliki okrugli crveni ukrasi i male narandžaste svetleće bobice i na vrhu svetleća zvezda. U uglu, kraj glavnog pulta, bio je postavljen sto sa posluženjem. Sve je bilo u perfektnom redu – bar je tako zaključila Ljubica, pre nego što je zvanično otvorila vrata galerije. Sada je samo trebalo rasporediti slike i sačekati goste.
Čekala je.
*
U prethodnoj je godini s vremena na vreme uticao na noćne more drugih ljudi kada je bilo reči o novcu, ali nikada ranije nije pokušao ono što se sada pripremao da učini. Ovo je što mu je sada bilo na pameti, bilo je tako nisko i mizerno.
Kada su poslednji učesnici licitacije doneli umetnička dela Boris ih je prebrojao, i opet falilo jedno. Uprkos tome, on je otvorio licitaciju. Novac nije smeo da trpi ovakve ispade. Sala je već bila puna ljudi i nije bilo vremena za čekanje. Petar je takođe bio prisutan i stajao je pokraj stola sa posluženjem.
“Dame i gospodo, dobrodošli na ovogodišnju licitaciju umetničkih dela”, obratio se Boris svima prisutnima. “Nadam se da ćete danas dobro proći i da ćete sebe ili nekog drugog obradovati lepim poklonom… uostalom, Nova godina je idealan trenutak za poklone”. Na kratko je zastao, a zatim je zamahnuo ukrasnim čekićem po nakovnju i označio početak licitacije “Gong”.
“A sada, zvanično otvaram licitaciju”, reče i pogleda u Ljubicu, koja je stajala pored njega. “Slika koja će otvoriti ovu licitaciju je umetničko delo vojvođanskog…”
“Izvinite…”, neko je povikao iz mase. “Samo malo da prođem…”, glas je odzvanjao sve jače. “Samo malo da prođem…”
Boris je pogledao u pravcu u kojem je dopirao nežni ženski glas, a kada je shvatio da je to bila lepotica koja je nosila poslednju sliku sa spiska ozarilo ga je zadovoljstvo. Već je u sebi izračunao rabat. Ovo kašnjenje je morao ekstra da naplati.
“Izvinite”, obratila se plavokosa devojka. “Donela sam sliku… možete li da je preuzmete”, rekla je to stidljivim tonom i Ljubici predala kesu sa slikom. Ljubica je sa prekorom prihvatila sliku, a u vazduhu je vladala nelagodnost i pritajena napetost. Plavokosa devojka se još jednom izvinila Borisu i povukla se u stranu.
Stala je kraj šanka.
*
Petar je gledao u pravcu plavokose lepotice. Posmatrao je mladež na levom obrazu i te krupne oči. Njen osmeh mu se učinio poznatim. Pre no što je ponudio cigaretom, odmerio ju je par puta od glave do pete. Bila je zgodna. Mada, ne bi on primetio njene izvajane noge da nije bila miniću. Čarape sa radom su ga još više uzbudile. Voleo je senzualne žene nabijene pritajenom erotikom. Naprosto, to ga je neviđeno palilo.
“Cigaretu”, pitao je i izvadio tabakeru.
“Ne, hvala”, odgovorila je sramežljivo i letimično bacila pogled ka njemu. “Piće”, insistirao je.
“Sok”, dodala je odlučno i pogledala ga pravo u oči. Odmah je spazila njegovu naočitu lepotu. Bio je lep, crn, vitalan, krupnih ramena, ravnog stomaka, i bio je neobrijan. U tome se u stvari isticala sva njegova muškost, u njegovoj tvrdoj bradi. Par sekundi bili su usredsređeni jedno na drugo, sve dok plavokosoj lepotici nije prišao drugi mladić. Mladić je bio oniži, smeđokos, prosečne lepote.
“Nadam se da je sve u redu”, obratio joj se, a ona je klimnula glavom. “Popij sok i gubi se”, rekao je blago naredbenim tonom.
“Martine”, pokušala je da mu kaže nešto, ali ju je on prekinuo.
“Suzana, molim te… neću više da tolerišem tvoje kašnjenje!”.
Duboko je udahnula, otpila gutljaj i uputila pogled izvinjenja Petru.
“Gospodar je ljut?”, rekao je potpuno nepromišljeno da se odmah pokajao i ujeo za jezik. Suzana se blago osmehnula, mada ni njoj nije bilo drago što je ljudi doživljavaju kao slugu, iako je bila kućna pomoćnica.
“Postoje dve kategorije. Prva kategorija je uvek gospodar svog vremena, a druga – gospodar budućnosti. Ja sam dva u jednom”, rekla je odvažno i okrenula se.
Petar se naklonio, a to je značilo da je njihovom druženju došao kraj. Dobro, sad je bar znao kako se lepotica zvala.
Suzana, to ime puno suza, odzvanjalo mu je glavom. Šta ga je to privuklo na njoj. Očigledno je to bila lepota, kazivanje citata, inteligencija Dostojevskog… i duge noge.
*
Suzana je žurno izletela iz galerije, pošto je otpila piće. Petrov ushićeni pogled ju je pratio, sve dok nije zamakla iza ugla. Već se kajao što je nije pitao da je odveze, ali sad je već bilo kasno. Ionako se kajao. Izvesni Martin je i dalje stajao kraj šanka neobraćajući pažnju na Petra. Očigledno je bio zauzet stiskanjem struka smeđokose lepotice raskošnog poprsja. Petar je uzeo još jedno piće i malo se udaljio od njega. Martin je sa pažnjom pratio licitaciju grleći damu blago nervoznim pokretom. I dama raskošnog poprsja nije skidala pogled. Pratila je svaki pokret.
*
Četiri sata je prošlo od početka licitacije kad je Boris pogledao u sat. Usta su mu nenormalno bila suva, iako je pio dosta tečnosti. Hteo je da napravi pauzu, ali sam tok licitacije ga je vukao dalje. Uzeo je samo gutljaj vode i zauzeo udobniji položaj. Blago se naslonio na barsku stolicu.
“A sada, dame i gospodo, slika broj 52… Uspavana lepotica, autor nepoznati, postmodernizam, ulje na platnu, 50×70, 1990. “, zastao je. “Početna cena 550 evra, ko daje više…”, nastavio je u istom tonu. “Dakle, ko želi lepoticu?”
Petar je voleo lepotice, pa ga je ova slika najviše zainteresovala. Smorenost u njegovim mrkim očima je nestala za tili čas kada je opazio delo koje je stajalo na štafelaju. Na slici je bila smeđokosa devojka sa dugom i bujnom kosom. Sedi na klupi, naslonjena na zid, desna ruka prebačena preko drvenog naslona, šaka opuštena, suvomanjasta, krhka. Njena leva noga leži ispod otvorene knjige. Desna noga prebačena preko kolena. Blago otvorena usta i poluzatvorene oči odaju utisak da je devojka sa slike opuštena – uspavana. I lepa je, a suština lepote se skriva u tami senke koja prozračno pada po njoj.
Boris bi katkad zadržao pogled na lepotici sa raskošnim poprsjem.
*
Kraj licitacije je označavao početak ugođaja. Koktel je otvorio Boris zajedno sa Petrom. Dok mu se piće grejalo u ruci, Petar je radoznalo posmatrao goste kojima je ova najava privukla pažnju. Definitivno bilo mu je zanimljivo. Ipak, vreme je neumoljivo teklo, a on je, ruku na srce, bio veoma dobar u čekanju. Uvek je čekao prave trenutke. Ovog puta to je bila oslikana količina novca na platnima, a njegov posao je bio da švercuje skupa umetnička dela i antikvitete. U Alžiru su ga već čekale povoljne ponude, isto tako i u Maroku. Licitacija umetničkih dela manje poznatih autora bila je samo maska za ovaj veliki poduhvat. Šverc je za njega bio mačiji kašalj, jer je prošao školu ratnog profitera tokom devedesetih, ali i kao čuvar zatvora “Sveti Grgur” pre rata.
Boris isprati Petra kratkim pogledom, a potom zapali cigaretu.
“Petre, mislim da je ova licitacija bila pun pogodak”.
“I tek će biti, kada završimo posao do kraja”, Petar se nasmeja umilno.
“U suštini mi smo već odradili”, reče on a Petar mu uputi pogled pun nesigurnosti, koji je govorio sačekaj još malo. U trenucima izmenjanih pogleda, Petru je zavibrirao telefon u džepu – zapravo to je bila sms poruka. Izvadio je telefon i pročitao poruku, a zatim se navratio još jedanput. Blagi smešak ga je odavao da je sve bilo u redu.
“Pa, Borise, mogu ti reći da si dobar prognozer. Već smo odradili”, reče zagonetno neskidajući pogled sa telefona. Boris raširi oči od uzbuđenja.
“Nije valjda…”
“Da, slike su bezbedno i neprimetno stigle u Alžir… odatle ćemo ih lako prebaciti ovde”.
“Ali, kako… to moramo zaliti… ali, opet, kako?”, Boris je bio zbunjen.
“Hm, kada savladaš tehniku senčenja onda je svaka kamuflaža moguća”, reče ushićeno. Bio je zadovoljan današnjim danom. Vreme mu je išlo na ruku, novac, ali i lepota.
Mislio je… Nisam ne zna šta mu je bilo na pameti.
*
Osećao se umorno, iako ništa nije radio. Samo se izuo pre nego što se bacio na krevet. Gledao je u plafon ne mičući pogled sa jedne tačke. Bio je zamišljen. Taj ukočeni, i nimalo sanjalački pogled je govorio da je intenzivno razmišljao o nečemu. Nije to bilo prisećanje, nego pretraga informacija, ubeđivanje samoga sebe, preispitivanje. Otvorio je lap top i ukucao Uspavana lepotica – ulje na platnu. Pretraživao je internet poput psa tragača sve dok se na ekranu nije pojavilo ime: Tomislav Babić, Uspavana lepotica, ulje na platnu, 50×70, 1990… Zatim je potražio Tomislav Babić – slikar i našao na sajtu znamenitih sugrađana rodnog grada Senja da je poginuo u ratu 1992. u Dubrovniku kada ga je pogodio geler tokom bombardovanja grada.
“Hm?”, uzdahnuo je.
Tomislav Babić… Tomislav…, vrteo je ime i prezime više puta po glavi, a energija koja je pulsirala u svakom slovu prepavljujući njegova sećanja, osetio je poput ogromnog talasa koji je nadolazio. Ipak, taj blagi strah koji ga je obuzeo na trenutak nestao je kao čarolijom.
U glavi mu se desio klak, tek tako odjednom i onda je znao. Znao je odakle mu je bio poznat slikar. I znao je da će od njega zaraditi.
*
Kasno jutro u galeriji je obećavalo ne tako dobar dan. Grubi koraci su odzvanjali pred punom salom, sve dok Borisa ne ščepaše dve ruke s leđa. Boris se gotovo zaprepasti, jer nije ni stigao da se okrene ka osobi koja ga je ščepala za vrat, a zatim za revere.
“Ti, nitkovu, jedan”, psovao je Martin besniji od svakog risa. Čak je Ljubicu, koja je pokušala da ga spreči u nameri, odgurnuo jako. “Prevarantu, huljo…”, stegao je pesnicu i udario ga u bradu. Boris je ispustio jedan prigušeni i užasnuti krik.
“Šta se dešava… Šta hoćeš!?”, povikao je Boris vidno preplašen.
“Kakve petlje si imao sa mojom ženom”, govorio je zadihano, dok ga je Ljubica vukla za rukav. “Ostavi me!”, viknuo je na nju i obema rukama je ponovo odgurnuo od sebe.
“Od kada si sa njom!?”, Petar je bio nezaustavljiv.
“Ja ću te tužiti za napastvovanje”, Boris se branio.
“Ma, nemoj…”, odgovorio je cinično i uzvratio mu još jednim udarcem. “Od kada?”
Boris je pao.
“Nisam ja kriv što si ti impotentan…”, pokušao je da se pridigne. “Ako imaš problem sa muškošću, idi pa se leči…”
“Da se lečim… Ovo je ti je dobar dokaz, huljo”, reče i prosu mu fotografije po patosu. Na fotkama su bili očigledni dokazi da su ovo dvoje bili zaista u vezi. “Ove slike su mi stigle jutros… od privatnog detektiva…”
“Rek’o sam ti da ideš da se lečiš”.
“Ja da se lečim…”, ponovio je besno s namerom da ga udari u glavu, ali su ga u poslednjem trenutku sprečili Borisovi prijatelji. Njegovi dobri frendovi su ga poslužili čajem u letnjoj bašti.
“Izvinite na neprijatnosti”, klanjao se Boris pred drugim posetiocima i skupljao slike sa poda, a zatim se povukao u kancelariju. Sipao je viski i pozvao Ljubicu da dođe.
“Zašto si ga pustila kad si videla da je imao lošu nameru!”, vikao je na ženu.
“Nisam mogla da ga zaustavim, prošao je pored mene kao brzi voz”, pokušala je da objasni.
“Ako te budem ja odneo, videćeš šta znači brzi voz… hranim te ovde, izdržavam tebe i tvog sina i to mi je hvala…”
“Pa, s obzirom kako me hranite, možda je i bolje što sam ga pustila…”, njen glas je bio oštriji od razdraženosti.
“Šta hoćeš reći?”, izbečeno je gledao u nju.
“Neću više da me iskorišćavate, moj rad ima vrednost”, rekla je smireno, a tegobu koju je osećala stegnula joj je želudac.
“Ako ti se ne sviđa, marš napolje”, rekao je drsko i nategao flašu sa viskijem.
“Zažalićete”, izusti brzo, a on je pogleda ispod očiju.
“I ti ćeš ako ne odeš odavde. Marš, napolje!” viknu i podrignu. Zaprepastila ju je količina zla koju je upravo rekao. Odjednom joj se zavrtelo u glavi, ali je smogla snage da izađe iz njegove kancelarije.
Zastrašujuće mirno napustila je galeriju.
*
Petar i Ljubica su se susreli gotovo na vratima galerije. Ljubica je zadržavala dah, svesna da se nasukala na veoma tanak led. Petrove oči susrele su pogled njenih i zadržale ga na kratko. Njen izraz lica bio je miran, ledeno miran da je Petar lagano zadrhtao. U tim mirnim očima boje petrola očekivao je da pojavi bar treptaj emocija. Ali na njenom licu ništa nije video, sem očaja. I čim je zaoračio u galeriju osetio je napetost u vazduhu. Obuzeo ga je nemir. Pogledom je tražio Borisa i kada je shvatio da ga nema u sali pošao je u kancelariju. Usput je u segmentima načuo šta se desilo. Mogao je da nasluti, ali mu i dalje nije bilo jasno. Kucnuo je i otvorio vrata od kancelarije bez čekanja.
“Pobogu Borise, šta se dešava?”, pitao je Petar vidno uznemiren kad je video Borisa sa oblogom na bradi.
“Ne pitaj me, danas sam takav maler…”, Boris je prozborio nevoljno i sipao piće Petru.
“Pa šta se desilo… što se držiš za bradu? Da te ne boli zub?”
“Ma ne, imao sam okršaj sa mamlazom… došao je sa fotografijama njegove žene… kao da ne zna da mu je žena fufa i da se kreše sa celim gradom.”
Petar uze jednu od fotografija, zagleda je i zvižnu.
“Opa, švaleru, povaljuješ ovako dobar komad a ne prijavljuješ”, Petar se prijatno iznenadio.
“Ma ne zezaj me…”
“Pa ako daje celom gradu, mogla bi i meni, slučajnom prolazniku”.
“Evo ti je, sad mi ne treba”.
“A ne, hvala. Zadovoljan sam izgledom svoje brade”.
“Zezaj ti, zezaj”.
“A radnica? Video sam je na ulazu, bila je očajna”, Petar je izvlačio reči od prijatelja, koji je bio obuzet hladnom oblogom.
“Dao sam joj otkaz. Ona je tražila veću platu”.
“Hm, dobro je da si to rešio. Meni si uvek dobro plaćao”, zaključi Petar.
“Eto, bar, neko da misli dobro o meni”.
“Možda i ne misli, ali te dobro poznaje…”
“Dobro, dobro… šta sad hoćeš?”, reče Boris vidno uznemiren.
“Hoću da ti kažem kako možemo da zaradimo još para?”
“Kako?”
“Ucenom”, reče odlučno.
“Kakvom ucenom?”
“Ucenićemo uspavanu lepoticu”, Petar je zvučao zagonetno, a Boris ga je oprezno posmatrao, nesposoban da potisne uzbuđenje koje se širilo u njemu.
“Uspavanu… koga?”
“Molim te, veruj mi”, probao je da bude uverljiv, iako su ga Borisove oči gledale totalno zbunjeno – štaviše to je bila Petrova ideja.
*
Iako su svi posetioci već davno otišli, Boris je zamišljeno gledao u Uspavanu lepoticu, koja je još ovu noć krasila zid njegove galerije – već sutra bi trebala biti kod novih vlasnika. Zamišljeno ju je posmatrao, svaku crtu na licu, milimetar, zamišljao je kako je slikar dodiruje po usnama, desnom obrazu, levom, pa joj dorađuje mladež na njemu, pa tu ruku koja leži opušteno, oči uspavane, knjigu ispod noge. Pokušao je da zamisli dodir papira na golom tabanu, a onda se začula zvonjava telefona.
“Halo”, rekao je tiho.
“Osvetiću ti se za ovo danas i tebi i tvojim gorilama”, pričao je hrapavim glasom i sa prekidima.
“Martine, odjebi. Nije ti bilo dovoljno za danas?”, zastao je. “Martine, Martine!”, začulo se tu-tu. “Kučkin sine”.
Otpio je viski, već iznervirano, i rešio da od kuće nazove Martina – zapravo i nije hteo sa njim da razgovara, koliko je želeo da čuje lep ženski glas.
Bes i želja su se fantastično mešali sa viskijem.
*
Poslednje decembarsko jutro je bilo sumorno. Kada je Boris pogledao na sat bilo je 14 časova. A onda je shvatio da je jutro odavno prošlo i da je duboko zagazio u pretpraznični dan. Zapalio je cigaretu, povukao dim i okrenuo Petrov telefon. Sa druge strane se čulo da je mobilni pretplatnik bio nedostupan. Odlučio je da se umije, ruča i da nešto kasnije ode do galerije i uzme novac iz sefa.
*
Prvi sumrak je već odavno prošao. On je ušao tiho u galeriju i nije palio svetlo. Znao je put do sefa, čak i po mraku. Upalio je samo lampu, tek tol’ko da vidi da otključa bravu – ali brava je bila već otključana. Njegovo zaprepašćenje je doživelo vrhunac kada je ukapirao da je sef prazan. Bio je opljačkan. I taj osećaj nije do kraja proživeo, jer kada se okrenuo sačekala ga je sablasna oštrica po sred stomaka. Izustio je tihi krik i pao na pod. Mrtav.
*
Nekoliko minuta kasnije, Martin je nemo gledao u njega pokušavajući da objasni sebi šta se zapravo desilo. Ubrzo, začula se policijska sirena.
*
Čim je začuo sirenu policijskih automobila Đorđe se sakrio u obližnjem dvorištu napuštene kuće. Pošto je preskakao ogradu koja je pri vrhu imala oštrice zakačio je jaknu za jedan kraj i strgao sa sebe. U isto vreme je osećao i slobodu i strah. Takva jeza ga je obuzimala da mu je hladan znoj liptio niz čelo. Savio se iza kamenog stuba s namerom da se sakrije od milicije…
Ali, samo par minuta kasnije za petama mu je bio iskusni policijski pas – pas k’o pas, nanjušio ga je.
*
Obojica beže, sklanjaju poglede i ćute; obojicu ih prvog dana nove godine posmatraju istim očima; obojica se nalaze u istom košu i dele vazduh u istom pritvoru; i kao još uvek nisu svesni šta ih je našlo – obojica su u blagom šoku. Pod budnim okom su pravde. Nedaleko od njih ridaju jedna majka i jedna žena. Svaka rida na svoj način braneći svoje. Svaka je, takođe, osumnjičena za ubistvo i nosi taj žig kao nevini židov.
Inspektor Ognjen i više nego zbunjen, štaviše nije očekivao da će se desiti zločin uoči samog dočeka. Psovao je u sebi. Nije znao odakle da počne. Vođen odlukom da je jutro pametnije od večeri zadržava i Katarinu i Ljubicu narednih 48 sati u policijskoj stanici. Za razliku od Martina i Đorđa, njih dve su bile u prostoriji za goste.
*
Pokušao je da potisne uznemirujuće misli onog trenutka kada je čuo da mu je prijatelj ubijen. Petar je uoči novogodišnje noći odlepršao u planisku brvnaru sa jednom od mnogobrojnih lepotica. Planirao je da se ujutru čuje sa Borisom – tako je i bilo – a kada je pokušao da ga dobije na telefon mobilni pretplatnik je bio nedostupan. Odgovor o tome gde mu se nalazio prijatelj dobio je na kućnom broju.
Petru su ceo dan odzvanjale reči: “Nažalost, gospodin Boris je sinoć pronađen mrtav u galeriji…”
Šta li se to desilo? Motalo mu se trista stvari u glavi. Iako je, možda, znao ko je ubica sasvim sigurno ga je bunilo novo otkriće da su ljudi sa kojima je imao najviše kontakata neposredno pred smrt bili osumnjičeni. I bilo ih je mnogo:
– Ljubica, samohrana majka koju mučki eksploatisao i na kraju je oterao
– Đorđe, maloletnik, koji je verovatno hteo da se osveti Borisu zbog majke
– Martin, prevareni muž
– Katarina, izdana ljubavnica
Svi su oni imali motiv i niko od njih nije imao alibi. Alibi – zna da zaglibi. Nasmejao se gorko.
Posle prve kafe, koju je popio sa gađenjem, obukao se i odlučio da sam pronjuška okolo.
*
“Moj sin nije kriv!”, povikala je iz sveg glasa razjarena Ljubica. Kancelarija inspektora Ognjena se orila od ženske vike. Glasovi očajne majke i prevarene ljubavnice su se smenjivali kao talasi u moru.
“Pa, on je još dete… on nema ni snage da zarije nož… a kamoli da ubije”, plakala je žena. “Boris je bio krupan, jak…”
“Boris je takodje i pio”, reče inspektor bez pardona. “Već su mi javili iz laboratorije da je imao alkohola u krvi”.
“Pa šta hoćete reći, da skot nije imao snage da se brani!”
“Pretpostavljam da Vam je skot slučajno izletelo iz usta?”, pogledao ju je začuđeno svojim mrkim očima. Uistinu oči mu i nisu bile toliko mrke, koliko su se isticale ispod mladalački sede kose – on je imao tek 40 šarmantnih godina.
“Ne nego namerno”, Ljubica je bila isuviše besna da bi mislila o posledicama svojih reči.
“Svaka namera se ovde beleži, pa čak i najsitnija… Pa, čak i kada je reč o preljubi”, sklonost ka tajnovitim odgovorima je uvek isticao kad bi mu se nešto otelo kontroli. Tada bi pogrbio ramena napred, kao da se brani, a u stvari hteo je istakne dominantnost. To mu je polazilo za rukom, jer je bio korpulentan i izgledao je jako.
“E, o tome Vam neću govoriti, to je moja privatna stvar”, oglasila se Katarina vidno iznervirana.
“Ako nećete shvatiću to kao odbijanje saradnje”, gledao ju je fiksiranim pogledom kao pit bul.
“Shvatite to kako hoćete”, reče dama sa raskošnim poprsjem na kome se i inspektorove oči zadržaše par sekundi. Ona to shvati i ešarpom pokriv vrat i grudi. Uz znak demonstracije okrenu glavu na drugu stranu. Ognjen se blago nasmeši. Najviše je voleo tvrdoglave žene.
“A ko je opljačkao sef? A ko je isključio kamere?”, pitao je glasno.
Ljubica je otćutala moment i odgovorila mirnim tonom:
“Ja”, zatim je nakratko zastala. “Morala sam da uzmem ono što mi pripada…”
“Zar ceo sef?”, pitao je zaprepašćeno.
“Ne samo nadoknadu i plate koje mi je dugovao…”
“To ćemo utvrditi, tek kad uradimo popis nestale robe”, inspektor zaključi s nevericom.
Nekoliko kratkih nestrpljivih trenutaka nateralo je Katarinu da opet progovori.
“A zašto ne mislite da ga je jednostavno ubio lopov? Lopov može biti svako, možda čak običan prolaznik, neznanac”, bila je prilično drska u svom izlaganju. Ognjen se blago nasmeši i ustade sa stolice. Nagnuo se napred i obema rukama se naslonio na površinu stola, dok joj je odgovorio.
“Zato što najbliži naši obično na kraju ispadnu neznanci”, i uspravio se. Mahom ruke, pozvao je kolegu.
“Molim te, odvedi dame natrag u prostoriju”.
Morao da bude sam. Ove dve žene su ga dovoljno isfrustrirale da je izgubio koncentraciju za ceo dan. Možda su ga žene nervirale i više od toga. Nije ih razumeo na pravi način i uživao je u statusu šarmantnog neženje.
*
Prvi januarski dan se već završio kad je Petar stigao u grad. Sada kome je mogao da se obrati? Da ode u policiju? Dvoumio se. Ali ako bi otišao onda bi ga zadržali, ispitivali, a to mu nije išlo u prilog. Ipak, na kraju je odlučio da malo posmatra iz prikrajka. Imao je gde da odsedne. Mnogobrojne lepotice su jedva čekale njegov poziv.
*
Ko je ubio vlasnika galerije?
Gde je nož, kojim je ubijen vlasnik galerije?
Zašto su ga mrzeli?
Zar je taj čovek to zaslužio?
Ko ga je oplačkao? I šta je odneto iz sefa?
Preteška razmišljanja morila inspektora Ognjena i terala ga da gužva postelju po krevetu. Za sada je morao da čeka u meškoljenju.
*
Ni dva dana intenzivne istrage nije donelo nikakvih velikih pomaka. Petar je jedino uspeo iz novina da sazna da istragu vodi inspektor Ognjen Dosković i da je u njegovom iskazu rečeno da je Boris ubijen nožem tokom pljačke i da su iz galerije odneta umetnička dela. I dok su mediji bacali akcenat na pljačku, on je gotovo bio siguran da se ovde radilo o čistom ubistvu.
Za to vreme inspektor Ognjen je pritvorene morao da pusti nakon 48 sati zadržavanja u pritvoru. A ono što je Ognjenu bilo najbezazlenije je da su se osumnjičeni ponašali kao da se ništa nije desilo. Baš su ga mrzeli istom merom, u stvari bili su osenčeni istom nijansom mržnje.
*
Nakon dužeg premišljanja, Petar je ipak odlučio da ode u policijsku stanicu. Provući će priču da je radio u kao čuvar u Svetom Grguru i probaće da ih ubedi da je good boy. Ta činjenica da je nekada bio na strain policije je bila veoma korisna.
Sledećim potezom diskretno je ušao u policijsku stanicu. Osvrnuo se par puta dok nije utvrdio gde stoji oglasna tabla. A onda joj je prišao i pročitao raspored kancelarija. Ispalo je baš kako se i nadao. Koliko je shvatio kancelarija inspektora Ognjena Doskovića bila je tačno iznad mesta na kome je on trenutno stajao. I dalje, diskretnim korakom pošao je stepenicama. Imao je sreću da ga niko od dežurnih milicajaca nije zaustavio – previše su bili zauzeti preuređivanjem kancelarija u prizemlju, tako da je predvorje policijske stanice, blago rečeno, ličilo na autobusku stanicu. Bilo je puno ljudi i niko ni na koga nije obraćao pažnju. Petru je to godilo.
Napokon što se popeo na sprat udahnuo je duboko. Išao je od vrata do vrata poput leptira, a kada je naišao na ona koja su mu bila potrebna pokucao je.
I dalje je imao sreću, inspektor je bio sam u kancelariji.
*
“Izvolite”, zbunjeno reče inspektor podižući glavu sa stola na kojem je stajalo brdo papira.
„Inspektor Ognjen Dosković“, upitao je Petar.
„Da, izvolite“, inspektor je i dalje bio zbunjen.
„Dolazim povodom ubistva čiju istragu trenutno vodite“.
Ognjen je pokrio usta rukom da sakrije uzbuđenje i diskretno se nakašljao.
„Oprostite, ja sam Petar, Borisov prijatelj i bio sam u njegovoj galeriji sa njim pre neki dan. Mislim da Vam mogu pomoći…“
„Dopustite, gospodine Petre“, inspektor mu dade znak da sedne, a zatim nazva kolegu.
*
Skoro tri sata kasnije Petar je izašao iz Ognjenove kancelarije. Rukovali su se prijateljski obećavši da će jedan drugome dojaviti sve što se bude bilo potrebno u vezi sa slučajem. Ipak, za svaki slučaj, Ognjen je Petru dodelio jednog policajca u civilu da bi sve bilo po protokolu. Ono o čemu su razgovarali su bili događaji koji su obeležili prethodne dane u galeriji – od licitacije do poslednjeg susreta sa pokojnim prijateljem. Ispričao mu je takođe za nemile događaje koji su se desili u galeriji – sukob Borisa i Martina, Borisa i Ljubice. Ispričao je skoro sve, sem plana koji je hteo da sprovede sa Borisom – da iznude lovu – a zbog koga je možda njegov drug i ubijen. Petar se toga pribojavao, tako da je morao da uđe u galeriju i da utvrdi koje je to delo falilo. Jedino je tako mogao da potvrdi sopstvene sumnje, a jedino je mogao neopaženo da prođe pod prismotrom policije…
…ne zadugo, potvrdio ih je iz prve a to je značilo da je trebalo brže raditi.
Iste noći uputio se ka domu Merdžanović – razume se sa sporedne strane. I sam.
*
Smrt njegovog prijatelja Borisa navela ga je na nekoliko indicija koje nisu mogle biti daleko od stvarnih činjenica. U međuvremenu, zamolio je inspektora Ognjena da pozove g-đu Katarinu Merdžanović, njenog muža i njenu kućnu pomoćnicu, kao i Ljubicu i njenog maloletnog sina, na ponovno ispitivanje. To mu je bilo preko potrebno za sakupljanje informacija…
*
Ono što se dalje dešavalo ličilo je na pravi krimi film iz 50-tih. Pravi black noir zbivao se u domu Merdžanović, a Petar je bio glavni detektiv u ovom filmu. Na neki način on je nabio rogove inspektoru Ognjenu, jer dok je ovaj sedeo u kancelariji sa osumnjičenima, Petar je delao kao pravi detektiv. Uspeo je čak da prevesla i policajca koji mu je bio dodeljen kao pratnja. Jednostavno imao je sreću.
I dok je istraživao imao je sreću i nije mogao da veruje da ga je baš taj faktor pratio onog trenutka kada je otkrio ključ zločina. U stvari, samo jedna greška je otkrila gnezdo dokaza. I potencijalnog ubicu.
Petar je iste noći napisao pismo inspektoru Ognjenu i odlučio da nestane. Tako je bilo najbolje za sve, a ponajviše za njega koji je takođe bio osenčen na svoj način.
*
PISMO INSPEKTORU OGNJENU DOSKOVIĆU – dva dana kasnije

„Uvaženi inspektore Doskoviću, ne zamerite što se nisam pojavio a pritom sam Vas zamolio da mi ukažete poverenje. Nakon ovog pisma možete raspisati poternicu za mnom, ali na žalost Vašu, a sreću moju, ja ću biti već van zemlje. Što se tiče ubistva mog prijatelja Borisa žaliću ga celog života, kao prijatelja, i kao što Vam rekoh pri jedinom susretu pomoći ću Vam u iskazu koliko budem mogao. Elem, na adresi Belvil 56A naći ćete sve dokaze o počinjenom zločinu. Slika koja je nestala iz galerije zove se Uspavana lepotica i nalazi se na toj adresi. Naslikana je 90-te godine u zatvoru „Sveti Grgur“. To tvrdim, jer kao što znate, radio sam kao zatvorski čuvar na tom otoku. Dotična dama sa slike je Rebeka Kričak. Ona je bila osuđena za proneveru novca i ubistvo. Bila je osuđena na 14 godina, i bila bi u zatvoru do sredine 2014. da rat nije počeo. Već iskusna u kriminalu, vrlo lako je pobegla iz zatvora kada je rat bio pred pragom Jugoslavije. Plan joj je bio da pobegne iz zemlje – što se kasnije i ispostavilo – ali pre toga morala je da nađe slikara koji ju je oslikao. To je bilo lako, s obzirom da je znala njegovo puno ime i prezime i prebivalište. Od slikareve žene je lako saznala da joj je muž u Dubrovniku u vojnoj uniformi. U dva koraka – otići u Dubrovnik i počistiti ga – ubila je slikara. Nožem. Meni je malo bilo čudno kada sam istraživao na internetu da je nesrećni slikar poginuo od gelera usred prvog bombardovanja. Datum njegove smrti i datum prvog vojnog napada na grad se nisu poklapali. Naime, slikar je bio već mrtav kada je zvanično otpočeo rat. Zbog toga sam se dao na još jedno ispitivanje, pa sam zamolio prijatelja iz Dubrovnika da to prodobnije ispita. I kao što rekoh, tako je i ispalo, a u prilogu dostavljam i dokumente koje mi prijatelj poslao faksom. Tokom 90-tih slučaj je zataškan tako što je slikar upisan u knjigu žrtava domovinskog rata… Ne bih ja sve ovo znao da dotičnu Rebeku nisam video pre neki dan. Doduše, više nije bila tako mlada kao što je bila na slici, i bila nije brineta, ali su joj usta, kapci i obrazi ostali isti. Pa i to, nisam odmah ukapirao, jer senke na slici prekrivaju blago lice lepotice – tada sam se setio da je to senka od sunca, čija se svetlost probijala kroz zatvorske rešetke. Ona mene nije prepoznala, bar se tako nadam, jer sam pre dvadeset godina ličio na pravog mršavog guštera kome su brci tek počeli da niču – hoću da kažem da sam se od tada mnogo promenio, ugojio, raširio, da me ne bi ni rođena majka prepoznala. Da nije žalosno bilo bi smešno… Elem, da se vratim na slučaj.
U mom jučerašnjem obilasku doma Merdžanović našao sam blokče za zapisanom adresom Belvil 56A. Odmah sam otišao u taj stan. Kada sam zamolio domara zgrade da mi otvori vrata misterioznog gnezda bio sam zaprepašćen. Pred očima mi se ukazao prizor male kućne biblioteke među kojom se nalazila i kolekcija dokaza i Uspavana lepotica i sadržaj iz Borisovog sefa – koji sam odmah poneo sa sobom.“

Inspektor Ognjen je čitao bez daha, a njegova kancelarija je postala još tesnija od zagušljivosti, ubrzanog disanja, uzbuđenja, neizvesnosti. Ognjen je bio gotovo mokar pod pazuhom.

„A sada se verovatno pitate gde je nož? Nož se nalazio i nalazi se još uvek u knjizi „Zločin i kazna“, odnosno među njenim koricama. To sam otkrio jer na oslikanom delu je već sve pisalo, ali i ona voli da koristi citat: gospodar svog vremena, gopodar budućnosti. Odmah mi je bilo jasno da se radi o Dostojevskom. Na dršci noža još uvek je stajala velika količina energije. Uostalom, ubistvo je počinjeno pre nekoliko dana. Takođe, snažni osećaji su se još uvek uvek razlivali po oštrici, a to je bilo sasvim dovoljno da pokrene niz uzbuđenja duboko u meni da Vam napiešm pismo. Siguran sam da ćete na nožu naći ostatke i krvi i Borisa i slikara i otiske ubice.
A sada se pitate kako sam otkrio putokaz u domu Merdžanović i zbog čega su ove dve nepojmljive stvari povezane? I zapravo sa kim su povezane?
Sve odgovore ćete dobiti u jednoj osobi plave kose i suznog imena… i zgodnih nogu…“

Ognjen je gutao svaku reč. Pokušavao je da izoštri čula, pokušavao je i zvnojio se pod pazuhom. Odmah je naredio da dvojica milicajaca odu na aerodrom i zaustave Petra – pod pretpostavkom da je krenuo tamo.
Pod pretpostavkom da je inspektor Ognjen zaista bio u stanju pravilnog rasuđivanja koje se prilično neslagalo sa ovolikom količinom informacija i nejasno vrtela u njegovoj glavi.
*
Ni pet dana kasnije javnost se nije smirila. Telefon Ognjena Doskovića zvečao je kao na autobuskoj stanici. Novinari su bili poput lešinara. Grabili su svaki njegov korak. O uspešnom poduhvatu šarmantnog inspektora pisao je i engleski BBC news. Uglavnom, upoređivali su ga sa Poaroom. Njemu je imponovalo da priča kako je raskrinkao ubicu ispod maske nevine kućne pomoćnice, Rebeke Kričak alias Suzane, ali samo jedno nije znao – gde se nalazio Petar? Ceo grad je pretresao a od njega nije bilo ni traga ni glasa ni senke…
… možda negde u Alžiru.
*
Osenčenima je uvek mesto
ispod ledenog sunca,
ispod gole grane,
u dubini stare rane.
I krov od pepela
sagorelog
od senke ledenog sunca
uvek na istom viru prašine,
što se nahvata od čekanja
na tom mestu,
ispod gole grane,
u kamenoj tišini,
u kamenoj prašini,
u kamenom strahu da senke nestane,
kad sunca prestane
i kada se ledeni zraci otope
u prašini,
u tišini,
u kamenu,
u dubini stare rane.

Ispod gole grane.

Preuzeto sa sajta:

Ana Berbakov Anee: Osenčeni

“Ana Berbakov Anee napisala je veoma kompleksnu krimi-priču za čije rješavanje je neophodan multidisciplinarni pristup. Sama storija odiše bogatstvom, ukusom,luksuzom, lijepim ženama, ucjenom, falsifikatima, krađom, pohlepom, međunarodnom krimi mrežom, preljubom, ratom… Pa je treba čitati veoma pažljivo zbog dobrog razmijevanja materije i miljea koji dovode do ubistva uz moto koji prati uzroke i posljedice kaznenog djela: „gospodar svog vremena, gospodar budućnosti.“
Ton licemjernosti i nepoštenja, koji se cijelo vrijeme provlači kroz tekst, ne poništava se na kraju pravdom i pravičnošću, već okrutnošću i prijevarom.”