BLOG

Na štandu jednog pisca

Do sledećeg sajma sledi – čitanje u toku

Ovim tekstom, najpre bih htela da se zahvalim svojoj porodici, a zatim svim svojim prijateljima koji su me podržali na ovogodišnjem sajmu knjiga. Sajam knjiga k’o sajam knjiga, ali za mene je bio nešto drukčiji nego ranije. Prethodnih godina doživljavala sam ga sasvim obično i kao posetilac i kao pisac, ali sada znam i njegovu drugu stranu. I nije mi bilo lako.

Zapravo, ono što mi se dešavalo u prethodnih osam dana se ne može potpuno opisati rečima, koliko sam ja svojim suzama rekla sve. Naravno, u pitanju su smejalice. Pored mojih dragih i najmilijih ljudi moj štand posećivali su, da kažem, nesvakidašnji ljudi. Pa mi je tako na primer hiromantičar gledao i u levi i u desni dlan i govorio stvari o kojima već znam. Šta vam to govori? To govori da kada je osoba odlučna u životu same linije joj se na dlanu ispravljaju ka zacrtanom cilju. Zatim, prve komšije bile su ateistički raspoloženi prema mom zakonu privlačnosti i svemu što se tiče moći uma, emocija i reči. Čak su bili i neprijateljski nastrojeni prvih par dana. Rekao je:

“Ja ne znam šta je zakon privlačnosti, mene to vređa.”

“Ali, kako može nešto da Vas vređa, ako ne znate o čemu se radi”, odgovorih mu najljubaznije. U nastavku sajamske nedelje uspela sam da probijem ledeno srce mojih nepoverljivih komšija i to na način na koji nisam polagala mnogo računa, zapravo, ponašala sam se najprirodnije i bila potpuno ljubazna. I potpuno se uverila u postojanje stare izreke da lepa reč i gvozdena vrata otvara. Mislim da je to za mene bilo pravo čudi, baš upravo to saznanje da lepa reč može sve, a i da ti kao neko ko primenjuje zakon privlačnosti može sopstvenim mislima da utiče na okruženje. Šta da kažem, nego jupi – uspela sam.

A mogu da vam kažem da su mi i kukovi dobri. Da, to mi je lično rekao bioenergetičar. Pa, naravno, nisam ni sumnjala da će reći suprotno kad me vidi u miniću. Astrološki analitičar me je savetovao da do kraja meseca iskoristim sve povoljne ljubavne aspekte, jer mi je pogodan period za brak, a ja mu rekoh da sam ipak venčana sa samom sobom do kraja sajma, a posle ćemo videti. Božija žena Ružica mi je poželela mnogo sreće u daljem radu, ali joj nije bilo baš sasvim jasno zbog čega glavna junakinja mog romana barata pištoljem, bez obzira na to što sam joj rekla da se radi o detektivnom romanu.

“Hm, detektivska priča, jasno je, ali… mi treba da se volimo, kao što je Hrist voleo…”

“Slažem se sa Vama gospođo, ali štand sa crkvenim knjigama su na drugom kraju galerije…”

Ili pak, žena koja mi je davala 40 godina, ali kad se smejem bar jedno 10 godina manje. O ovome bih mogla da pričam još  da me čovek sa kesama nije prekidao iks puta u toku dana.

“Keseeee! Imamo keseee! Imamo i kafuuuu! Kese!”

“Hvala, ali da nudite ćevape ili pljeske možda bih uzela, ovako kese ipak ne jedem.”

Da, bilo je svakakvih momenata, između ostalog i onaj kada prepisujem recepte (flajeri u vidu recepata).

“Hoćete jedan recept?”

“Molim?”

“Pa, ja kao pisac imam pravo da izdajem recepte, zar ne?”

Da, i ljudi su se smejali.

Izdavajući recepte dešavala su se čuda, a najlepše je bilo onda kada mi se nakon kratkog razgovora jedna mlada devojka vratila na štand s namerom da mi pokloni svoju knjigu. Rekla je:

“Želim da Vam poklonim svoju knjigu, jer ste bili najljubazniji na celom sajmu. I imate najlepši osmeh.”

Znate šta, ja sam zaplakala. Nije bila toliko bitna ni moja ljubaznost ni moj osmeh, niti ja, koliko je bila bitna spoznaja kog ste mentalnog stanja kada možete celu halu da ozračite sopstvenom toplinom. Mislim da je to za najveći uspeh i moje najveće blago – biti i ostati vedar.

A ukoliko mi ne verujete, svakako, dođite na sajam knjiga poslednje nedelje oktobra svake godine i posetite štand jednog pisca i izdavačke kuće njenog psa Cezara (Caesar books).

A do tada sledi – čitanje u toku.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *